Јапан је земља којој се многи диве из више разлога, а један од најјачих је начин васпитања деце.
Карактер људи из Јапана не престаје да одушевљава цео свет. Сви смо имали прилике да чујемо колико су упорни, истрајни, како ни под којим околностима не губе прибраност и осећај за комуникацију. Такође су познати по свом поштовању према другима и изузетно марљивом раду.
Такви су зато што су такви били и као деца, а такви су били као деца јер су томе учени.
Деца из Јапана веома се разликују од деце са Запада. Умерена су и лепо се понашају, слушају своје родитеље и никада не хистеришу и немају нападе беса. У чему је тајна?
Јапанци веома цене породичне везе
Блиски однос међу члановима породице различитих генерација је нешто што, између осталог, чини Јапанце тако посебним. Та веза између старих и младих заснована је на дубоком саосећању и међусобној бризи, каква се, нажалост, не може видети нигде друго у свету. Стари људи се у Јапану сматрају извором мудрости и заслужују посебну пажњу и поштовање.
Са друге стране, стари људи имају пуно стрпљења и љубави за младе. Стари Јапанци понашају се као ментори, не као критичари и спроводиоци казне. У томе лежи кључ хармоније међу генерацијама.
Јапанци цене и поштују све своје рођаке. Истовремено, имају веома стриктне границе. На пример, сматра се неприхватљивим да бака и дека гаје унуче, зато што родитељи немају довољно времена. Породичне везе у Јапану нису засноване на „размени услуга“, већ на веровању да све на овом свету има своје место.
Разумевање родитељства
Већина породица у Јапану верује да родитељство треба да буде засновано на осећајности и разумевању. Подизање гласа на дете у Јапану је једнако свим другим, оштрим казнама. Родитељи у Земљи излазећег Сунца верују да избегавањем кажњавања заправо уче децу како да се повежу са светом и поштују туђа осећања.
Ако дете није добро, мама и тата га кажњавају погледом или гестом неодобравања. На тај начин показују да је такво понашање неприхватљиво. Фразе попут „повредићеш је/га“ или „повредићеш се“ користе се да укажу на неправилно понашање и последице, а не тек тако.
Исто правило примењује се за предмете. На пример, ако дете поломи играчку, родитељ ће рећи „погрешио си“, а не „поломио си играчку“. Јапанци наглашавају важност дела, а не функционалност предмета. Зато деца од раног детињства уче да буду свесна свега у свакој ситуацији и да воде рачуна о свему око себе.
Највећа тајна је – слободно време
Јапанци своје слободно време проводе са децом. Учење не сматрају засебном активношћу, већ све раде заједно. Њима је најважније да изграде јаку везу с децом.
У Јапану је веома ретко да мајка упише дете у вртић ако није напунило бар три године. Јапанке своју децу воде буквално свуда, јер верују да таква физичка блискост ствара дубоке и јаке везе. Такође верују да близина мајке смирује душу детета. Мајке у Јапану веома воде рачуна да доста разговарају с децом.
Однос са оцем, баком и деком је врло сличан. У Јапану породице редовно ручају и вечерају заједно, разговарају и препричавају једни другима шта им се догодило током дана.
Те породичне приче за столом често се понављају и тако се детету усађује осећај припадности и идентитета, као и важност вербалне комуникације.
То је главни разлог зашто деца из Јапана не праве сцене. Одрастају у окружењу где је могућност непријатног изненађења сведена на минимум, а љубави им никада не недостаје.
Расту свесни да постоји ред којег се треба придржавати, као и да свака особа има своје место и улогу. То им смирује ум, чини их предусретљивим и помаже да схвате да нема потребе за агресивним испољавањем емоција.
Извор: Стил