… ‘иљада, са’рана, уво, ‘рана…
Не могу да се сетим ниједне речи у српском која има у себи слово х, а за коју не постоји „замена“ без слова х. О чему се заправо ради? Зашто ово није случај ни са једним другим словом? Ствар је једноставна. Иако је постојало у старословенској азбуци, огромна већина Срба до деветнаестог века није користила х.
„За Х сељани Сербљи не знаду“, писао је Сава Мркаљ. Користили су га малобројни ученији људи, вероватно из помодарства. У масовнију употребу је ушло тек доста након што га је Вук Караџић увео у српски језик кроз своју реформу. 1836. године је чуо људе у неким црногорским вукојебинама како заиста користе х, па је решио да га задржи у својој реформисаној ћирилици.
Из Вуковог угла ово је потпуно оправдан поступак. Желео је да што већем броју људи омогући да његовим писмом кодификују оно што говоре (данас би се рекло – да покрије што већи део тржишта).То што ће већина корисника имати слово вишка на менију и није неки проблем. Дотераће се они у ред.
Вуку је на руку ишла чињеница да је у време његове реформе много људи било неписмено, па им је његова ћирилица била прво писмо са којим су се сусрели. Такође, његово писмо и реформисани језик (са све х) се константно форсира у школама, књигама, медијима… И шта је резултат? Ни после више од века и по испирања мозга, слово х се није у потпуности примило у народу.
Ово је лепа илустрација појаве да је „просвећеним елитама“ јако тешко да остатку људи наметну своје идеје, прописе и рестрикције. Наметање постаје готово немогуће кад се ради о стварима које су настале спонтано током еволуције друштва и користиле се миленијумима (као што је језик).
Иронично, сам Вук Караџић је ово најлепше срочио:“Народу се силом све може узети, али му се ништа силом не може дати.“
(Овај текст је написан без коришћења речи које садрже слово х.)
Извор: rogitel.blogspot.com