… ‘iljada, sa’rana, uvo, ‘rana…
Ne mogu da se setim nijedne reči u srpskom koja ima u sebi slovo h, a za koju ne postoji „zamena“ bez slova h. O čemu se zapravo radi? Zašto ovo nije slučaj ni sa jednim drugim slovom? Stvar je jednostavna. Iako je postojalo u staroslovenskoj azbuci, ogromna većina Srba do devetnaestog veka nije koristila h.
„Za H seljani Serblji ne znadu“, pisao je Sava Mrkalj. Koristili su ga malobrojni učeniji ljudi, verovatno iz pomodarstva. U masovniju upotrebu je ušlo tek dosta nakon što ga je Vuk Karadžić uveo u srpski jezik kroz svoju reformu. 1836. godine je čuo ljude u nekim crnogorskim vukojebinama kako zaista koriste h, pa je rešio da ga zadrži u svojoj reformisanoj ćirilici.
Iz Vukovog ugla ovo je potpuno opravdan postupak. Želeo je da što većem broju ljudi omogući da njegovim pismom kodifikuju ono što govore (danas bi se reklo – da pokrije što veći deo tržišta).To što će većina korisnika imati slovo viška na meniju i nije neki problem. Doteraće se oni u red.
Vuku je na ruku išla činjenica da je u vreme njegove reforme mnogo ljudi bilo nepismeno, pa im je njegova ćirilica bila prvo pismo sa kojim su se susreli. Takođe, njegovo pismo i reformisani jezik (sa sve h) se konstantno forsira u školama, knjigama, medijima… I šta je rezultat? Ni posle više od veka i po ispiranja mozga, slovo h se nije u potpunosti primilo u narodu.
Ovo je lepa ilustracija pojave da je „prosvećenim elitama“ jako teško da ostatku ljudi nametnu svoje ideje, propise i restrikcije. Nametanje postaje gotovo nemoguće kad se radi o stvarima koje su nastale spontano tokom evolucije društva i koristile se milenijumima (kao što je jezik).
Ironično, sam Vuk Karadžić je ovo najlepše sročio:“Narodu se silom sve može uzeti, ali mu se ništa silom ne može dati.“
(Ovaj tekst je napisan bez korišćenja reči koje sadrže slovo h.)
Izvor: rogitel.blogspot.com