Долину реке Хунза (на граници Индије и Пакистана) зову „оаза младости“. Животни век становника ове долине је 110 – 120 година. Они се скоро никада не разбољјевају и изгледају младолико.
Значи, постоји неки начин живота, приближан идеалном, када се људи осећају здрави, срећни, не старе, као у другим земљама већ од 40-50 година старости. Занимљиво је да становници долине реке Хунза, за разлику од суседних народа, изгледају слично Европљанима (као Калаши, који живе у близини).
Према легенди, ову малену планинску државу, основала је група војника Александра Великог током индијског похода. Они су наравно, успоставили ту строгу војну дисциплину – такву да су становници са мачевима и штитовима морали да спавају и једу, па чак и играју …
Хунзе се са иронијом односе према томе да их још увек неко у свету зове горштацима. Па, у ствари, није ли очигледно да с правом то име треба да носе људи који живе у близини чувеног „стецишта планина“ – места где се спајају три највећа планинска система у свету: Хималаји, Каракорум и Хинду Куш. Од 14 врхова на планети који су преко осам хиљада, пет су у близини, укључујући и други врх после Евереста К2 (8,611 метара), чије се освајање у планинарском друштву цени чак и више него освајање Чомолунгма (Монт Еверест). А шта рећи о не мање прослављеној „планини убици“ Нанга Парбат (8126 метара), на којој је сахрањен рекордан број планинара?
Проћи кроз ове камене масиве није могуће, ако несте спортиста светске класе. Можете се само „провући“ уским превојима, клисурама, стазама. Од давнина, те ријетке стазе контролисале су кнежевине, који су опорезивали све пролазеће караване. Сматра се да су Хунзе међу њима једни од најутицајнијих.
У свијету овај „Изгубљени свијет“ је мало познат, не само због географског разлога, већ и политичког: Хунзе, заједно са неким другим народима у долини Хималаја, налазе се на територији на којој се скоро 60 година води спор између Индије и Пакистана.
Хипици
Сматра се да су Хунзе поново открили Западу управо хипици, који су лутали 70-их година Азијом у потрази за истином и егзотиком. Штавише, популарисали су ово мјесто толико да чак и обичне кајсије Американци данас зову Хунза кајсије. Међутим, „дјецу цвијећа“ овдје није привукла само истина и егзотика, већ и индијска конопља.
Једна од главних атракција Хунза је ледник који се широком хладном реком спушта у долину. На многим терасастим пољима, узгаја се кромпир, поврће и конопља, коју овде не само да пуше већ је додају као зачин јелима од меса и супама.
Што се тиче младих дугокосих момака са натписом Хипи на мајицама – то су или прави хипици, или ретро фанови – они у Каримабаду углавном једу кајсије. Кајсија је несумњиво главна вредност вртова Хунза. Цео Пакистан зна да само овде расте „плод Хунза“ из ког избија мирисни сок још на дрвећу.
Здравље
Хунзе се купају у леденој води, чак и на температури 15 степени испод нуле, са сто година играју, а 40-годишње жене изгледају као девојке, са 60 година имају складну и савршену фигуру, са 65 година рађају децу. Лети једу сирово воће и поврће а у зимском периоду – сушене на сунцу кајсије, проклијале житарице, овчији сир.
Интересантно, постоји још једна ствар: Хунзе имају период када воће још није зрело – тај период зову „гладно пролеће“, он траје од два до четири месеца. У овим месецима, они скоро ништа не једу, само једном дневно пију напитак од суве кајсије. Овај пост је код њих уздигнут до култа и строго се поштује.
Шкотски љекар МекКарисон, који је први описао срећну долину, наглашавао је да је употреба протеина код њих на најнижем нормалном нивоу, ако се уопште он може назвати нормалним. Дневно Хунзе уносе у просјеку 1933 калорије које садрже 50 г протеина, 36 г масти, 365 г угљених хидрата.
Шкот који је живио у непосредној близини долине Хунза 14 година, дошао је до закључка да је исхрана главни фактор дуговјечности овог народа. Ако се човек не храни правилно, од болести га не може спасити ни планинска клима. Стога не изненађује да комшије Хунза који живе у истим климатским условима, страдају од најразличитијих болести. Њихов животни век је два пута краћи.
МекКарисон, по повратку у Енглеску, направио је занимљив експеримент на великом броју животиња. Једна група животиња се хранила нормалном храном лондонске радничке породице (бијели хлеб, харинга, рафинисани шећер, конзерве и кувано поврће). Као резултат тога, код ове група су почеле да се појављују различите „људске болести“. Друге животиње које су храњене храном Хунза током експеримента биле су савршено здраве.
У књизи „Хунза – људи који не знају за болести“ Р. Бирцхер истиче следеће веома значајне карактеристике модела исхране у овој земљи:
– Пре свега, он је вегетаријански;
– Велика количина сирових намирница;
– У исхрани доминирају воће и поврће;
– Природни производи, без икакве примјене хемије и припремљени уз очување свих биолошки вриједних материја;
– Алкохол и слаткише употребљавају изузетно ријетко;
– Веома умјерено употребљавају со;
– Производе узгајају само на свом пододичном земљишту;
– Редован период гладовања.
Уз то треба додати и друге фактори који доприносе здравом старењу. Али начин исхране овдје има несумљиво, велики значај, пресудан.
Године 1963., Хунзе је посјетила француска медицинска експедиција. Као резултат њиховог пописа, утврђено је да је просјечни животни вијек Хунза 120 година, што је дупло више него код Европљана. У августу 1977., у Паризу, на међународном конгресу о канцерогеним обољењима је изјављено: „У складу са подацима геоканцерологије (наука за истраживање рака у различитим регионима света) потпуно одсуство рака јавља се само код народа Хунза.“.
У априлу 1984., један Хонгконгшки часопис је саопштио следећи невероватан догађај. Један од Хунза, по имену Саид Абдул Мобуда, који је стигао на лондонски аеродром Хитроу, збунио је раднике емиграционе службе када је показао пасош. Према том документу, он је рођен у 1823. и имао је 160 година. Пратилац Мобуда, Мулла рекао је да се његов штићеник сматра светим у земљи Хунза, која је позната по својој дуговечности. Мобуда је одличног здравља и разума. Он памти догађаје од 1850.године.
За своју тајну дуговечности мјештани кажу једноставно: буди вегетаријанац, стално ради физички, увијек се крећи и не мијењај ритам живота, тада ћеш живјети од 120 до 150 година. То су обилежја свих Хунза, народа, који има „добро здравље“.
Висока радна способност у најширем смислу речи, код Хунза се манифестује како при раду, тако и током плесова и игара. За њих је проћи 100 – 200 километара, исто што и за нас прошетати око куће. Они се изузетно лако пењу уз стрму планину да би пренијели неку вијест, и враћају се кући свјежи и весели.
Животна радост – Хунзе се стално смију, они су увијек добро расположени, чак и ако су гладни и ако им је хладно.
Изузетна спокојност – „Хунзе имају јаке живце, као од конопа, али суптилне и танке, као струне – писао је МекКарисон – Они се никада не љуте, не жале се, нијесу нервозни, не испољавају нестрпљење, не свађају се међусобно и са потпуним душевним спокојом превазилазе физичку бол, невоље, буку, итд. “
Превод: Беба Мур
Извор: Феномен племени хунза