Има једна земља у којој ученици полазе у школу касније (напомена: са 7 година), имају мањи број часова, уживају у тромесечном летњем распусту, проводе мање времена у школи дневно, скоро уопште немају домаће, а тек ретко имају контроле задатке.
Има једна земља у којој су наставници цењени професионалци, брзо добијају сталан посао, ретко се евалуирају, примају просечну плату, имају јак синдикат.
Има једна земља у којој су школе скромно финансиране, развијају сопствени наставни план и програм, истражују и усвајају нове технологије, немају разлику у постигнућима ученика и ниједно дете не остављају на цедилу.
Та земља налази се у врху топ листе свих земаља света по скоро свим мерилима.
Добродошли у Финску.
Њихов је образовни систем стварно на нивоу прелепе бајке. Из било чије перспективе да га погледамо, делује готово нестварно. Ученици, наставници и министарство подједнако су презадовољни својом улогом у њему. Базиран је на ПОВЕРЕЊУ.
Све је почело раних седамдесетих година прошлог века, када су политичари решили да „мозак“ прогласе за највреднији национални ресурс. Мислим, изузев шума, мало шта друго од ресурса и имају. Пет година су водили јавну расправу о томе шта желе да имају као крајњи резултат образовања. И смислили су систем који је након 25 година почео да производи младе људе спремне за живот у овом нашем врлом, новом, глобализованом свету, младе људе који на ПИСА тестовима из године у годину постижу врхунске резултате.
У чему је трик?
– Основна школа траје 9 година, а деца у њу полазе у години у којој пуне 7 година.
– Један час траје 60 минута, од чега 45 минута отпада на наставу, а 15 минута на игру/одмор. Плус пауза за ручак. Деца дневно имају у просеку 75 минута одмора дневно. На одморима излазе напоље, без обзира на временске прилике. Изузев ако је -15 и дува ветар.
– У млађим разредима, игри се посвећује посебна пажња. Што рече један наставник у интервјуу једним новинама: „Деца морају да се играју. Ако се деца не играју, деца не могу да уче.“
– Сва деца имају бесплатан ручак у школи, а често и бесплатну ужину.
– Домаћи задаци буквално не постоје до седмог разреда. Након тога се уводе у минималној мери. Најчешће, пак, домаћих задатака нема све до средње школе, а тада на њих отпада око пола сата дневно.
– Контролни задаци и тестови не постоје све до краја основне школе.
– Нумеричке оцене не постоје до последњег разреда основне школе, тј. школама је остављено да саме процене када ће их увести, с тим што су обавезне да их имају на крају последњег разреда. У пракси, школе не уводе нумеричко оцењивање до виших разреда основне школе (од седмог надаље), и то само на крају године.
– Школе су обавезне да направе писани извештај о постигнућима сваког ученика на крају сваке године. Углавном описно. Школама је остављено да саме одлуче да ли ће извештаје о постигнућима ученика писати и једном до два пута током школске године, или не.
– Одељења су мала, у просеку имају 19 ученика у првих 6 разреда, а 21 ученика у вишим разредима. Синдикат наставника изборио се да часови науке буду ограничени на максимум 16 ученика, да би свако од њих успео да на часу спроведе неки експеримент.
– Национални просветни савет прописује само срж наставног плана и програма. Школе саме разрађују сопствене наставне планове и програме, у складу са тим општим смерницама.
– Деца су првих 6 разреда са једним наставником/наставницом, који им држи све предмете изузев, евентуално, часова физичког, музичког и ликовног, за које школе могу да ангажују посебне наставнике. Од 7. до 9. разреда, деца добијају предметне наставнике.
– Наставници дневно изводе до 4 часа наставе, не више. Недељно су у обавези да у школи проведу 20 сати. Шта ће и колико ће након тога радити – није прописано. Верује им се да ће преостало време утрошити на рад с ученицима који имају потешкоћа у савладавању градива, и на лично усавршавање. Што они и раде, од првог разреда основне школе. Зато је понављање разреда у Финској скоро мисаона именица, а разлика између најслабијих и најбољих ученика – најмања на свету.
– Висина плате наставника у основној школи је на нивоу просечне плате у земљи.
– Да би неко могао да ради као наставник, мора да стекне мастер диплому. Школовање се изводи на Наставничком универзитету и траје 5 година. Прве три године похађају факултетске, а последње три мастер студије. Они који желе да буду разредни наставници, мастер раде из области општег образовања. Они који желе да буду предметни наставници, мастер раде из одабраног предмета.
– Само најбољи средњошколци успевају да упишу студије за наставника. Типично, за предвиђени број студентских места пријави се 10 пута више заинтересованих. У 2010. години, 6600 кандидата конкурисало је за 660 студентских места. Тако у Финској посао наставника добијају најспособнији.
– Током студија, будући наставници су слободни да посећују часове у било којој школи, на било ком часу. Након посете часовима, имају састанке с наставницима чије су часове пратили, и међусобно разговарају. Наставници дају савете студентима, студенти дају повратне информације наставницима. Управа школе управо те повратне информације сматра најбољом евалуацијом наставника. Узгред, и једином.
– Идеалним часом се сматра онај у коме наставник прича 40%, а ученици 60% времена. Деци се не предаје, већ се деца подстичу да размишљају, питају, истражују, откривају. Деца се уче да мисле својом главом.
– Просветна инспекција при Министарству образовања укинута је 1991. године. Министарство верује локалној самоуправи. Локална самоуправа верује школама. Школе верују наставницима. Наставници верују ученицима.
Резултат – Финска бајка.
Колико смо ми далеко од ње?
Статистички гледано, Србија и Финска имају доста сличности.
Школске 2009/10. године, у Србији је у основним школама било 583.799 ученика у 3.505 школа; у Финској 586.381 ученика у 3.579 школа. Просечан број ученика по школи у Србији, дакле, износи 166,56, у Финској 163,84.
У Србији је исте године у основним школама радило 50.886 наставника, од чега 32.591 са пуним радним временом. У Финској 44.433 – сви са пуним радним временом. Однос ученик/наставник у Србији износи 11,47 ученика по наставнику, односно 17,91 по наставнику с пуним радним временом. У Финској: 13,20 ученика по наставнику.
Финска на финансирање образовања троши 6,1% ГДП-а. Србија: 4,7% ГДП-а. Европски просек је око 5,00% ГДП-а.
Јесте, Финска има десет пута већи ГДП пер цапита (49.349 УСД) од нас (4.917 УСД).
Али шта је ту старије, кокош или јаје? Да ли је наш образовни систем лош зато што нам је ГДП мали, или је фински ГДП велики зато што им је образовни систем добар?
Да ли би побољшање нашег образовног система повећало и ГДП државе? Коначно, не могу се отети утиску да и ми, баш као и Финска пре 40 година, немамо другог избора него да „мозак“ прогласимо највреднијим домаћим ресурсом. Алтернатива су малине.
Уосталом, да ли је новац најважнији елемент којим би се објаснила разлика између успешности њиховог и нашег образовног система?
Мени се нешто чини да би се елемент који би најбоље објаснио ту разлику могао најпре наћи у начину на који Финска негује, одгаја и поштује наставнике, стварајући услове да то постане једна од најцењенијих и најпоштованијих професија у земљи, осигуравајући тако да се за наставничке студије пријављују најбољи и најспособнији.
А можда објашњење треба тражити и у Деда Мразу из Лапоније, не знам…
Знам само да је основну примедбу мог детета након првог сусрета са школом („Какав им је то велики одмор, кад час посла прође? И зашто нема играња кад је у предшколском било?“) Фински образовни систем препознао. Као што је препознао и другу његову велику примедбу – постојање домаћих задатака.
И не само што је то препознао, него је својом успешношћу фински образовни систем – мене ако питате – једном за свагда уста затворио свима који постојање домаћих задатака и војнички поредак у школи правдају потребом о „стварању радних навика“.
Џаба нама стварање радних навика брања малина.
Боље би нам било да уложимо у стварање мислиоца, предузетника и иноватора.
А тога нема без игре и мотивације ученика, без гајења односа према учењу као нечему занимљивом, уместо нечему што треба да се просто одради и истрпи.
Без муке нема науке?
Како где.
У Финској има.
Дакле, и код нас може бити.
Има ли неко идеју: како?
blog.b92