Учитељица Ђурђица Стојковић: Наставник требa да покрене и усмери „заразну” креативну енергију

март 12, 2019

Нова рубрика на нашем сајту, „Учитељи мењају свет” има за циљ да, у мору негативних ствари којима нас медији обасипају када је реч о људима који се баве нашом децом, истакне оне светле примере васпитно-образовног система којих је у Србији далеко више. Зато ћемо овде писати и оним учитељима и васпитачима који – мењају свет, а рубрику започињемо интервјуом са учитељицом Ђурђицом Стојковић, која већ пуних 28 година ради са децом. Њени резултати превазилазе оно што се постиже у четири зида учионице (иако је то свакако најважнији део посла), па је тако аутор приручника за наставнике, рецензент уџбеника, добитник бројних награда, блогер.

Ђурђице, у нашој просветној јавности сте познати, али би било лепо да и ширу јавност упознамо с Вашим преданим радом. Кажу да је најлепше радити са децом, шта је то што Вас инспирише?

Делује као фраза али мене инспирише људска комплексност. Сва моја учења о просечном ученику врло брзо су пала у воду. Заправо, свако дете  је сасвим другачије, волим да кажем да свако дете представља универзум за себе.

Аутор сте блога Испеци па реци деци, који и Зелена учионица често преноси. Како сте одлучили  да покренете свој блог?

Једна моја колегиница прошла је кроз ОКЦ семинар и када сaм видела њен блог помислила сам да је тако нешто врло корисно. Направила сам ауторски блог, поставила материјале које сам користила у настави и он је врло брзо постао препознатљив. Истовремено, радо користим материјале колега. Са учитељским блоговима наш рад добио је на богатству и разноврсности.

Поред рада у учионици, на блогу, стижете и да осaвајате награде на конкурсима за наставнике, конкретно на конкурсу Дигитални час где сте готово сваке године на списку награђених. Да ли то значи да верујете да технологије заиста могу помоћи деци да уче боље и буду успешнија? Како правите баланс између традиционалних и модерних метода учења?

Учешће на конкурсу Дигитални час 2011. године за мене је представљало изазов и желела сам да видим да ли то што радим има потврду. После првог успеха, учешће на овом конкурсу представља такмичење са собом, јер сваке године радови су све комплекснији и заиста се трудим да будем у току са новим информатичким достигнућима.

Уочи прошлогодишњег сајма изашао је и Ваш Приручник за пројектну наставу за први разред, у издању Едуке. Можете ли нам укратко рећи како је конципиран приручник и како ће помоћи учитељима у раду?

Колико смо пута само чули да ће данашња деца у будућности радити неке сасвим нове и у овом тренутку непознате послове? Поставља се питање како их онда припремити, на који начин данас учити децу да би сутра могла да буду самостална, да раде, да се сналазе, истражују, стварају…

Један од начина је ставити их у ситуацију да већ данас решавају сложена питања, да траже начине, одговарајуће стратегије, решавају проблеме стварног света којим су окружени.

Кроз аутентичне пројекте може се дубоко заћи у знање, критички размишљати, пратити процес, разматрати крајњи продукт, унапређивати вештина комуникације, суочити се са различитим мишљењима о продуктима рада, овладати вештинама самопроцене…

Наставник треба да узмиче корак уназад и његова основна улога је да покрене и усмери „заразну” креативну енергију.

Сведоци смо честих промена у образовном систему, али делује као да напредак није нарочито видљив. Шта мислите, шта је најважнија ствар на којој треба порадити да би наш систем постао бољи?

Дешава се да се стално уводе неке новине а да постојеће обавезе и оне претходне и даље бивају неопходне.

Шта је нама у ствари потребно?

Садржаји 21. века! Једна од добрих ствари је Дигитална учионица тј. дигитални садржаји који су урађени за све предмете. Наставник има могућност да их користи и обогати рад, при томе ти садржаји нису обавезујући, нити једини.

Коначно, да ли је заиста теже радити са децом данас, него пре ере интернета? Јесу ли нове генерације заиста другачије или је то само мит?

Деца нису биолошки или психолошки другачија од ранијих генерација.

Промењени социоекономски и културни услови, међутим, утичу на понашање деце па изгледају другачије него раније генерације.  Истовремено деца су у прошлости била до извесне мере заштићена од света одраслих, данас је цело окружење подређено одраслима. Дакле, постоје и континуитет и промене – не митови.

На крају, као учитељица са дугогодишњим искуством, који бисте савет дали млађим колегама који почињу да раде овај посао?

То је позив подстакнут уверењем да сва деца заслужују да достигну свој пуни потенцијал. Зато је потребно свакодневно улагати време, енергију, љубав и бројне идеје да се учини оно што је најбоље за сваког од својих ученика. Негде сам прочитала да бити учитељ није посао него начин живота.

Интервју водила: А. Цвјетић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама