Фобија од школе се код деце манифестује слично као вирус – ево како да је препознате

6 априла, 2021

За већину деце, полазак у школу или повратак у школску клупу након распуста представља догађај који са нестрпљењем очекују и коме се радују. Међутим, код једног броја деце јавља се страх од школе. То је отпор детета да иде у школу због ирационалног страха који је везан за одређене објективне или измишљене околности. Страх проузрокује јаку нелагодност и дете се на различите начине труди да избегне школу, најчешће на почетку школске године, при повратку у школу након прележане болести, након сукоба са вршњацима или наставником, и сл. Могу се јавити болови у стомаку, повраћање, главобоља, психогена температура, прекомерно знојење, док је лекарски налаз уредан. Тегобе нестају у породичном окружењу, током викенда, празника, распуста.

Foto: Canva

Код деце млађег школског узраста, углавном се ради о примарној сепарационој анксиозности – страху од одвајања од родитеља.

На старијем узрасту, примарни су страх од процењивања и критике (,,имам трему да одговарам пред разредом’’, ,,бојим се да ће ме исмевати ако погрешим’’) и сумња у властите способности (,,плашим се да ћу понављати’’, ,,плашим се да нећу уписати средњу школу коју желим’’, ,,не могу ни са ким да успоставим добар однос’’).

Код деце која полазе у пети разред, чести су страхови од преобимног градива, пуно нових предмета и непознатих наставника, посебно од оних за које су начули да су строги, па се често под утицајем предрасуда јавља отпор. При поласку у средњу школу, када дете одлази у други град, такође се поново могу активирати сепарациони страхови.

Децу код које постоји страх од школе, која када побегну са часа оду право кући, треба разликовати од оне деце која из школе беже јер им је досадна и имају преча посла. Нарочито о томе треба водити рачуна на каснијем узрасту јер се често дешава да се ове групе деце на исти начин, површно санкционишу (неоправдани, слабе оцене, не пружање прилике да се оцена поправи…).

Код које деце се школска фобија најчешће јавља?

Постоји већа шанса да ће се страх од школе развити:

  • Код деце која имају слабије развијене социјалне вештине;
  • Код деце чији се родитељи претерано заштитнички опходе према њима и не постављају никакве захтеве па се дете када крене у школу суочи са тим да се мора само за себе борити у групи вршњака;
  • Код деце чији су родитељи строги, крути и превише захтевни па су деца преокупирана страхом од могућих последица у случају неуспеха. Код такве деце и тројка или четворка изазивају велику тескобу, не само јединица;
  • Код деце чији родитељи су преамбициозни, нереални и имају превисока очекивања па се дете боји ако не испуни све што се од њега очекује де ће бити мање вољено;
  • Код деце чији родитељи су и сами анксиозни и несигурни, у одсуству детета доживљавају још веће страхове па несвесно налазе разлоге да дете не оде у школу (на пример, када пада киша);
  • Код деце чији родитељи се често свађају па се дете плаши да се нешто лоше не деси док је оно одсутно;
  • Код деце чији родитељи непотребно оптерећују дете разним бригама и болестима, па дете долази у школу забринуто и узнемирено;
  • Код деце код које постоји љубомора у односу на млађег брата или сестру који остају код куће са мајком;
  • Код деце која се боје учитеља или наставника.
  • Када изостаје индивидуални приступ сваком детету у разреду;
  • Код деце која школско градиво доживљавају као преобимно (што у данашње време оно често и јесте). Овај проблем је нарочито изражен код деце која крећу раније у школу, а родитељи одбију одлагање уписа па се од деце све раније очекује све више;
  • Код деце која имају лоша искуства са вршњацима или су неприхваћена у групи. У решавање овог проблема неопходно је укључити разредног старешину и стручну службу;
  • Код деце која пролазе кроз неки тежак период (развод, промена средине, одвајање од куће и родитеља, смрт члана породице);
  • Код деце која имају неке од следећих карактеристика личности: перфекционизам, несигурност, склоност депресивном и анксиозном реаговању, плашљивост, зависност.
Страх од одговарања

Страх од одговарања је вид школске фобије, у чијој основи је страх од процене. Јавља се код затворене, плашљиве, несигурне деце која су преосетљива на критику, потцењују себе и којој недостају социјалне и вештине комуникације. Овај страх углавном бива провоциран ругањем од стране вршњака и/или наставника. Када устане да одговара, настаје блокада. Долази потом до тога да дете бежи са часова и када је потпуно спремно да одговара, а даље следе лоше оцене, казне и продубљивање лоших осећања.

Потребно је радити на мотивацији да дете остане у ситуацији страха, а не да је избегава, јер избегавање продубљује страх, док суочавање и постизање успеха доводи до редуковања страха.

Од велике помоћи ће им бити охрабривање, истицање и похвала онога што су добро урадили. На поређење са другом децом која су успешнија треба заборавити! Потребно је и помоћи им да се концентришу на питање постављањем потпитања, подсећањем када се збуне, давањем порука ,,хајде заједно ћемо ми то’’, ,,помоћи ћу ти да се сетиш’’.

Шта можемо да учинимо?

Прво и основно је да се утврди узрок страха, и у томе је детету потребна помоћ одраслих. Морамо разумети његова осећања, његову патњу и посматрати га као личност, а не само као ученика. Школа никако не сме бити једина тема разговора између родитеља и деце. Када дође из школе немојте га с врата питати како је било у школи и шта има за домаћи. Питајте га шта је данас било интересантно. Сваки труд треба похвалити, без обзира на резултат, и треба упамтити да дете учи за знање, а не за оцену! Детету оставите довољно времена и за игру.

Полазак у школу прославите одласком у биоскоп, на излет или на колаче. Никако немојте дете плашити, и слати му поруке ,,видећеш ти када кренеш у школу/у пети разред/у гимназију’’! Страх се неће решити код куће, изостајањем ће се само продубити. Ако дете плаче, договорите се са учитељем да неколико дана иде краће у школу, рецимо на прва два часа, а Ви будите испред учионице, па постепено продужавајте време, уз планирање са дететом. На пример, пре него што крене у школу, заједно испланирајте цео школски дан, и придржавајте се тога, дођите по дете тачно када сте се договорили.

Радите на томе да дете изгради самосталност – да се само облачи, везује пертле, усвоји хигијенске навике. Како би се развијало самопоуздање код деце, добро је да имају одређене обавезе у кући примерене њиховом узрасту. Шетајте са дететом од куће до школе, задржите се у школском дворишту, ако је дозвољено и уђите у школу како би дете осетило атмосферу. Причајте са њим о својим школским данима и лепим искуствима, али и како сте превазишли нека лоша искуства. Дозволите детету да само одабере школски прибор, и често купујте заједно још по неку ситницу за школу. Ритам спавања и оброка постепено прилагодите оном који га очекује. Заједно направите кутију за оловке. Подстичите дружење са другарима из разреда, али не присиљавајте дете.

Ако очекујете да Ваше дете буде најбоље у старту, то може смањити његово самопоуздање. Стално критиковање ће довести до тога да се повуче, затвори и изгуби поверење у Вас. Морате радити и на томе да смањите властити стрес и да верујете да ће детету бити добро у школи.

Спорт је добар начин стицања радних навика и учења ношења са неуспехом, као и функционисања у групи ако је реч о групном спорту.

Морамо да помогнемо детету да заволи школу и учитеља. У разреду је потребно развијати односе поверења, уважавања различитости, равноправности и сигурности, где свако дете има могућност да се докаже кроз игру, рад и учење. То детету даље помаже да развије самопоуздање и верује у своје способности. У томе ће му помоћи и укључивање у разне наставне и ваннаставне активности, кроз које ће се боље упознавати и са вршњацима.

Чак и када дете не пролази кроз тешку адаптацију, имајте у виду да је долазак у нову средину свакако велика промена. Сваком детету је потребна топла породична атмосфера, без фрустрација и страхова, како би се фокусирало на своје обавезе.

Сваки подстрек и похвала, што од стране родитеља, што од стране наставника, поткрепљење су за поновно суочавање са страхом, који временом губи на интензитету. То је уједно и техника когнитивно-бихејвиоралне терапије. Технике се крећу од преплављивања дражима које изазивају страх и напетост до постепеног излагања ситуацијама, што зависи од саме личности детета. Децу треба учити да се суоче са проблемом уместо да од њега беже. Са стицањем самопоуздања упоредо јачају и социјалне вештине. Посебно су од значаја тренинг асертивности и учење метода релаксације.

Аутор: Мр Анђела Златковић, дипл. дефектолог – специјални педагог, Ваш психолог тим

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама