Формативно оцењивање кроз игру и ”трговину” – како сам код деце ”преполовила” страх од математике

Сви ми, учитељи, добро знамо онај тренутак када у другом разреду дођемо до лекције „Половина”. За децу је то често први прави сусрет са дељењем, иако га ми тако још увек не зовемо формално. Како да из те лекције изађу са осмехом, а да ми, као наставници, тачно знамо ко је разумео концепт, а коме је потребна додатна подршка – и то без иједне стресне оцене у дневнику?

Одговор лежи у формативном оцењивању.

Мистерија поцепаног писма: Прва провера

Дан почињемо дешифровањем поруке Матије Математића. Користећи технику „Унутрашњи и спољашњи круг”, ученици допуњују кључне речи попут ПО…ЛОВИНА или ПА…РНИ. Ово није само забава – то је моја прва дијагностичка провера. Посматрајући ко најбрже „хвата” концепт парова и целина, већ у уводним минутима правим менталну мапу знања у одељењу.

Математичка продавница и метода „Чигре”

Највећи изазов код великих одељења је како посветити пажњу сваком детету. Решење је метода ротације или „Чигра”. Одељење делимо на две станице:

Станица А – Продавница: Овде деца постају купци. Све цене су „упола мање”, а њихов задатак је да израчунају попуст.

Станица Б – Радни столови: Овде се решавају наставни листићи структурирани по нивоима (основни, средњи и напредни).

Док они раде, ја не стојим за катедром. Ја сам „инспектор” у продавници и помагач за радним столовима. Сваки тачно израчунат износ у њиховом „Математичком пасошу” је доказ напретка који бележим у своју педагошку свеску.

Еко-паковање и „Печат поверења”

Један од омиљених делова часа је радионица са родитељима. Правимо фишеке од новинског папира, али постоји једна „цака”. На амбалажу се удара печат од кромпира са словом М (Мајстор) само ако је куповина тачно израчуната. Овај печат је најснажнија повратна информација коју дете може да добије – тренутна је, визуелна и симболизује успех.

Зелени и црвени новчаник: Искреност пре свега

На самом крају часа, уместо контролног задатка, користимо технику „Једно питање – један коментар”. Ученици убацују своје име у зелени или црвени новчаник.

Зелени новчаник значи: „Разумем све, идем кући певајући!”

Црвени новчаник значи: „Треба ми мала помоћ, још увек ми се врти у глави од ових половина.”

Ово је кључни моменат самоевалуације. Деца уче да није страшно не знати, већ да је важно то препознати. За мене, то је јасан путоказ кога сутра треба да позовем на допунску наставу или коме да дам мало тежи изазов.

Зашто ово функционише?

Формативно оцењивање на оваквом часу није административни терет. Оно је природни део процеса. Када на крају дана поделимо похвалнице „Мајстор за велике половине”, деца не осећају да су испитивана. Они осећају да су се играли, куповали и стварали, а ми знамо да су заиста научили.

Аутор: Бојана Пешић, учитељица и педагошки саветник из Ниша