Možda najvažnija i najuticajnija Frojdova ideja jeste da ljudska psiha (ličnost) ima više od jednog aspekta. Frojdova teorija ličnosti (1923) počiva na konceptu da je psiha strukturisana u tri dela Id, Ego i Superego, koji se razvijaju u različitim fazama našeg života.
To su sistemi, ne delovi mozga – hipotetičke konceptualizacije važnih mentalnih funkcija.
Prema Frojdovoj psihoanalitičkoj teoriji, Id (Id) je primitivni i instinktivni deo uma koji sadrži seksualne i agresivne nagone i skrivena sećanja, Super ego (Super ego) deluje kao moralna savest, a Ego (Ego) je realistički deo koji posreduje između želja koje imaju Id i Super ego. Iako svaki deo ličnosti sadrži jedinstvene karakteristike, oni međusobno deluju kao celina i svaki deo daje relativan doprinos ponašanju pojedinca.
Šta je ID?
Id je primitivna i instinktivna komponenta ličnosti. Id je deo nesvesnog koji sadrži sve porive i impulse, uključujući i ono što se naziva libido, neku vrstu generalizovane seksualne energije koja se koristi za sve, od instinkta preživljavanja do uvažavanja umetnosti.
Id je impulsivni (i nesvesni) deo naše psihe koji direktno i odmah reaguje na osnovne porive, potrebe i želje. Ličnost novorođenog deteta je sav Id, a tek kasnije razvija Ego i Super ego.
Id je takođe tvrdoglav, jer odgovara samo na ono što je Frojd nazvao principom zadovoljstva (ako se osećaš dobro, uradi to), i ništa drugo. Ideja je da svaki željeni impuls treba odmah zadovoljiti, bez obzira na posledice.
Frojd je pretpostavio da Id funkcioniše nesvesno prema principu zadovoljstva (zadovoljstvo od zadovoljenja osnovnih instinkta). Id se sastoji od dve vrste bioloških nagona, uključujući seksualni (životni) instinkt koji se zove Eros (koji sadrži libido) i agresivni (smrtni) instinkt koji se zove Tanatos.
Eros i Tanatos
Eros, ili životni instinkt, pomaže pojedincu da preživi, usmerava aktivnosti koje održavaju život kao što su disanje, jelo i seks (Frojd, 1925). Energija koju stvara životni instinkt poznata je kao libido.
Nasuprot tome, Tanatos, ili instinkt smrti, posmatra se kao skup destruktivnih sila u svim ljudskim bićima (Frojd, 1920). Kada je ova energija usmerena ka spolja na druge, ona se izražava kao agresija i nasilje. Frojd je verovao da je Eros jači od Tanatosa, što omogućava ljudima da prežive.
Id ostaje infantilan u svojoj funkciji tokom celog života osobe i ne menja se vremenom ili iskustvom, jer nije u dodiru sa spoljašnjim svetom. Id nije pod uticajem stvarnosti, logike ili svakodnevnog sveta, jer deluje unutar nesvesnog dela uma.
Kada Id ostvari svoje zahteve, mi doživljavamo zadovoljstvo kada je uskraćeno doživljavamo „nezadovoljstvo“ ili napetost. Id se uključuje u primarno procesno razmišljanje, koje je primitivno, nelogično, iracionalno i orijentisano na fantaziju. Ovaj oblik procesnog razmišljanja nema razumevanje objektivne stvarnosti, sebične je i željne prirode.
Šta je Ego?
Ego je „onaj deo Id-a koji je modifikovan direktnim uticajem spoljašnjeg sveta“. Frojd
Ego je jedini deo svesne ličnosti. To je ono čega je osoba svesna kada razmišlja o sebi i šta obično pokušava da projektuje prema drugima.
Ego se razvija da bi posredovao između nerealnog Id-a i stvarnog spoljašnjeg sveta. To je komponenta ličnosti koja donosi odluke. U idealnom slučaju, ego funkcioniše razumom, dok je Id haotičan i nerazuman.
Ego se razvija iz Id-a tokom detinjstva. Cilj Ega je da zadovolji zahteve Id-a na bezbedan i društveno prihvatljiv način. Za razliku od Id-a, Ego sledi princip realnosti, jer funkcioniše i u svesnom i u nesvesnom umu.
Prema tome, Ego funkcioniše izmišljajući realne načine za zadovoljenje zahteva ID-a, često kompromitujući ili odlažući zadovoljstvo kako bi se izbegle negativne posledice po društvo.
Ego uzima u obzir društvene realnosti i norme, bonton i pravila u odlučivanju o tome kako da se ponaša. Kao i Id, ego traži zadovoljstvo (tj. smanjenje napetosti) i izbegava bol, ali za razliku od Id-a, ego se bavi osmišljavanjem realne strategije za postizanje zadovoljstva.
Ego i princip realnosti
Ego nema koncept ispravnog ili pogrešnog. Nešto je dobro jednostavno ako postigne svoj cilj zadovoljavanja bez nanošenja štete sebi ili Id-u. Često je Ego slab u odnosu na tvrdoglavi Id, i najbolje što Ego može da uradi je da se drži, usmeravajući Id u pravom smeru i na kraju zahtevajući neku zaslugu kao da je akcija bila njegova sopstvena.
Frojd je napravio analogiju da je Id konj dok je Ego jahač. Ego je „kao čovek na konju, koji mora da drži pod kontrolom superiornu snagu konja“.
Ako Ego ne uspe da iskoristi princip realnosti i doživi anksioznost, koriste se nesvesni odbrambeni mehanizmi kako bi se sprečila neprijatna osećanja (tj. anksioznost). Ego se uključuje u sekundarno procesno razmišljanje, koje je racionalno, realistično i orijentisano na rešavanje problema. Ako plan akcije ne funkcioniše, onda se ponovo promišlja dok se ne pronađe rešenje. Ovo je poznato kao testiranje stvarnosti i omogućava osobi da kontroliše svoje impulse i demonstrira samokontrolu, putem ovladavanja Egom.
Prema Frojdovcima, neko abnormalno vaspitanje (naročito ako postoji hladna, odbacujuća „šizogena” majka) može rezultirati slabim i krhkim egom, čija je sposobnost da obuzda želje Ia-a ograničena. Ovo može dovesti do toga da se ego „razbije“ svojim pokušajem da zadrži Id, ostavljajući tako Id-u sveukupnu kontrolu nad psihom.
Šta je Superego?
Superego uključuje vrednosti i moral društva, koji se uče od roditelja i drugih odraslih iz okruženja. Razvija se oko 3-5 godina tokom falične faze psihoseksualnog razvoja.
Superego se razvija tokom ranog detinjstva (kada se dete identifikuje sa roditeljem istog pola) i odgovoran je za poštovanje moralnih standarda. Superego funkcioniše na principu morala i motiviše nas da se ponašamo na društveno odgovoran i prihvatljiv način.
Na Superego se gleda kao na „dobavljača nagrada“ (osećaj ponosa i zadovoljstva) i kazni (osećaj stida i krivice), u zavisnosti od toga koji deo svesti je aktiviran.
Superego je deo nesvesnog koji je glas savesti (činiti ono što je ispravno) i izvor je samokritike. U određenoj meri odražava moralne vrednosti društva i osoba je ponekad svesna sopstvenog morala i etike, ali Cuperego sadrži mnogo kodeksa, ili zabrana, koje se izdaju uglavnom nesvesno u obliku naredbi ili izjava „nemoj“.
Funkcija superega je da kontroliše impulse Id-a, posebno one koje društvo zabranjuje, kao što su seks i agresija. Takođe ubeđuje Ego da se okrene moralističkim ciljevima, a ne samo realističnim i teži savršenstvu.
Superego se sastoji od dva sistema: savesti i idealnog sopstva.
Savest je naš „unutrašnji glas“ koji nam govori kada smo nešto pogrešili. Savest može kazniti Ego izazivanjem osećanja krivice. Primera radi, ako Ego popusti pred zahtevima Id-a, Superego može učiniti da se osoba oseća loše zbog krivice.
Superego je takođe donekle lukav, jer će pokušati da prikaže šta želi da osoba uradi u grandioznim, sjajnim izrazima. To je ono što je Frojd nazvao Ego-idealom, koji proizilazi iz prve velike ljubavne vezanosti osobe (obično sa roditeljima).
Idealno ja
Idealno ja (ili ego-ideal) je imaginarna slika o tome kakvi treba da budete, i predstavlja aspiracije u karijeri, kako se ophoditi prema drugim ljudima i kako se ponašati kao član društva.
Pretpostavka je da deca koju odgajaju roditelji ljubav doživljavaju uslovno (kada nešto urade kako treba), a dete ova iskustva internalizuje kao niz stvarnih ili zamišljenih osuđujućih izjava.
Ponašanje koje nije u skladu sa Idealnim-ja može biti kažnjeno od strane Superega kroz krivicu. Super-ego nas takođe može nagraditi kroz idealno sopstvo kada se ponašamo „kako treba“ čineći da se osećamo ponosno.
Krivica je čest problem zbog svih poriva i nagona iz Id-a i svih zabrana i kodova u superegu. Postoje različiti načini na koje se pojedinac nosi sa krivicom, koji se nazivaju odbrambeni mehanizmi.
Ako nečije „Idealno ja“ podrazumeva previsoke standarde, onda šta god da osoba uradi predstavljaće neuspeh. Idealno ja i savest su u detinjstvu u velikoj meri određeni roditeljskim vrednostima i načinom na koji ste vaspitani.
