Postoji nekoliko mogućih funkcija ocenjivanja zasnovanog na kompetencijama:
- dijagnostička,
- formativna i
- sumativna (finalna).
Prva funkcija se odnosi na ocenjivanje koje se obično sprovodi na početku procesa učenja. Ovakva vrsta inicijalnog testiranja služi da se ustanove veštine, sposobnosti, interesovanja, iskustva, nivoi postignuća ili poteškoće pojedinačnog učenika ili čitavog odeljenja. Na osnovu toga moguće je efikasno planirati i organizovati proces učenja i individualizovati pristup učenju.
Druga funkcija može da se koristi kao pokazatelj napredovanja učenika u toku obrazovanja. Nastavnik je usredsređen na to kako učenik uči, prikuplja informacije o postignućima i na osnovu njih modifikuje nastavu i aktivnosti u koje je učenik uključen.
U obrazovanju orijentisanom na kompetencije, nastavnik/mentor, na osnovu posmatranja rada učenika ili izvođenja zadataka, utvrđuje do kog nivoa je učenik u mogućnosti da prikaže neki koncept ili set znanja, da izvede neku integrisanu grupu veština. Osnovna pretpostavka za efikasno praćenje napredovanja učenika jeste da i učenik razume koji ishod treba da postigne i koji su kriterijumi uspeha. Kada nastavnik/mentor utvrdi gde se učenik „nalazi“ u procesu učenja, u mogućnosti je da pruži odgovarajuću povratnu informaciju, kako bi mu pomogao da dostigne dogovoreni cilj. Kroz ovakvu podršku u učenju mladi čovek se osnažuje i preuzima vlasništvo nad sopstvenim procesom učenja. Pored toga, ova funkcija ocenjivanja može da nas informiše o kvalitetu rada nastavnika, efikasnosti metoda koje primenjuje, nastavnim materijalima ali i o samom programu obrazovanja.
Kontekst u kome se formativno ocenjivanje takođe može koristiti je situacija kada treba utvrditi poseduje li učenik određene preduslove, odnosno potrebna znanja, veštine ili kvalitet izvođenja kompetencija za prelazak na sledeći nivo obrazovanja ili sledeći modul u okviru programa za sticanje kvalifikacije. Razlog za upotrebu formativnog ocenjivanja kao preduslova je to što želimo da budemo sigurni u pogledu mogućeg daljeg uspeha, ili to što dalje obrazovanje ili ocenjivanje zahtevaju određeni nivo kvaliteta.
Treća funkcija se odnosi na merenje u krajnjoj fazi: da bi se utvrdilo da li učenici postižu cilj u odnosu na kompetencije koje pripadaju njihovom profilu ili kvalifikaciji? Da li su oni kompetentni izvođači? Sumativno ocenjivanje se koristi kako bi se odlučilo o dodeli diplome koja je validna, priznata u društvu.
Funkcije ocenjivanja zasnovanog na kompetencijama su, u stvari, iste kao funkcije drugih vrsta i načina ocenjivanja. Nema specifičnih funkcija za ocenjivanje zasnovano na kompetencijama u toku obrazovanja. Međutim, u stvarnim životnim uslovima (izvan obrazovanja) pojavljuje se još funkcija. Budući da je za ocenjivanje kompetencija važan kontekst rada, ono je svoju primenu našlo i u oblasti upravljanja ljudskim resursima, kao i kod procesa zapošljavanja i karijernog vođenja. Osoba je nosilac određenih znanja, veština, stavova, osobina, odnosno kompetencija, kao i određenih kvalifikacija. U tom slučaju proces ocenjivanja čine sistematični metodi sakupljanja podataka pod standardizovanim uslovima i donošenje zaključaka koji se odnose na znanje, kvalifikaciju i potencijal zaposlenog. Na osnovu toga, prolazeći kroz proces ocenjivanja, osoba ostvaruje različita prava, ali preuzima i različite odgovornosti.
Na osnovu definisanih funkcija moguće je definisati dve vrste ocenjivanja zasnovanog na kompetencijama: formativno i sumativno ocenjivanje.
Formativno i sumativno ocenjivanje su postupci koji podrazumevaju sistematsko prikupljanje informacija ili dokaza koji se odnose na proces učenja pojedinca.
Suštinska razlika između ove dve vrste ocenjivanja leži u trenutku kada se sprovodi ocenjivanje. Ako se ocenjivanje vrši u određenim trenucima u toku realizacije programa, kako bi se prikupile informacije o napredovanju učenika u odnosu na programom propisane ishode učenja i pružila odgovarajuća povratna informacija, tada je reč o formativnom ocenjivanju. Sumativno ocenjivanje se vrši po završetku programa ili nekog njegovog dela u okviru koga su integrisani ishodi koji dovode do kompetencije (npr. modul). Principi ocenjivanja zasnovanog na kompetencijama i mogućnosti u pogledu metoda primenjivi su i u formativnom i u sumativnom ocenjivanju. Za kvalitet ocenjivanja zasnovanog na kompetencijama od neprocenjive je važnosti osigurati ravnotežu između zahteva kontinuiranog (formativnog) i sumativnog ocenjivanja.
Formativno ocenjivanje je efikasno samo kada se obavlja u različitim kontekstima, tj. kada je učeniku data prilika da više puta pokaže svoje znanje, veštine i stavove i kada je taj proces propraćen blagovremenim povratnim informacijama. Ocena se onda formira na osnovu dovoljnog broja informacija i dokaza (posmatranje izvođenja, učenički produkti rada…). Kada su ove pretpostavke ispunjene može se reći da je ocenjivanje stvarno u funkciji učenja.
Sumativno ocenjivanje je takođe značajno jer se njime obezbeđuje dokaz o stečenoj kvalifikaciji ili kompetenciji, dokaz koji uvažavaju poslodavci i obrazovne institucije. Na osnovu rezultata ocenjivanja moguće je donositi odluke da li su dostignuti ishodi, odnosno da li je učenik kompetentan ili ne, i u skladu s tim mu se izdaje uverenje ili diploma. Takođe, mogu se donositi odluke o davanju (ili uskraćivanju) pristupa na sledeći stupanj obrazovanja. Sumativno ocenjivanje u stručnom obrazovanju se u našoj zemlji vrši kroz sistem nacionalnih ispita, i to: završnog i maturskog ispita. Ovakva vrsta ispita zahteva mehanizme osiguranja kvaliteta u vidu jasnih procedura i standarda. Ključni standard za razvoj ispita u stručnom obrazovanju je standard kvalifikacije, a za sam proces sprovođenja ocenjivanja na ispitu takođe su važni određeni zahtevi u pogledu kvaliteta.
licencazarad.palankaonline.info/