Dr Gabor Mate je porodični lekar, poznati govornik, sa posebnim interesovanjem za razvoj u detinjstvu, traume i zavisnosti. Napisao je pet knjiga, uključujući sada već klasičan priručnik za roditelje „Prigrlite svoju decu: Zašto roditelji moraju da budu važniji od vršnjaka“, u koautorstvu sa psihologom dr Gordonom Nojfeldom. Ovaj klasik dobio je svoje reizdanje, ovog puta sa potpuno novim poglavljem pod nazivom „U svetlu pandemije: vršnjačka orijentacija i kriza mentalnog zdravlja mladih“.
Odrastanje dece – kroz durbin evolucije
Pre svega, moramo razmotriti ljudsku evoluciju. A iz evolucione perspektive, sisari, hominidi i hominini, humanoidna stvorenja živela su u malim plemenskim grupama, gde su deca bila oko odraslih sve vreme, 24/7, od rođenja do odraslog doba. Mi, ljudi, na zemlji smo oko 150.000 godina. Dakle, tokom 95% našeg postojanja kao ljudske vrste, deca su stalno živela oko svojih roditelja.
Možemo kao jednostavan primer uzeti pačiće. Kada se pače izlegne iz jajeta, gleda u mamu patku i privija se uz nju, a zatim – svuda ide za njom. Ne zato što majka patka potvrđuje autoritet ili im preti ili bilo šta drugo, naravno! Pače to radi samo zbog toga što nas priroda navodi da budemo vezani za naše negovatelje i da sledimo njihova uputstva. I tako je od pamtiveka!
Sada, u novije vreme, deca provode većinu svog budnog vremena bez roditelja, od najranijeg detinjstva. U Sjedinjenim Državama 25% žena mora da se vrati na posao u roku od dve nedelje od porođaja. Kod nas se mladim majkama završava odsustvo s posla malo pre detetovog prvog rođendana. U osnovi, to znači da su deca lišena prisustva svojih staratelja koji su im namenjeni prirodom.
Ukoliko se izleže bez mame patke, pače će i dalje prigrliti bilo šta što se kreće – to može biti pas ili konj ili mehanička pokretna igračka. Međitim, nijedna od njih nije „dizajnirana“ po prirodi da to pače dovede u odraslo doba.
Naša deca, koja većinu vremena provode daleko od nas, povezuju se i privijaju uz one sa kojima provode većinu vremena. Njihov mozak je programiran da utisne i prikači, ali ništa u prirodi ne govori mozgu kome da se veže. To je „posao“ kulture. Dakle, kada imate kulturu u kojoj deca provode većinu svog vremena daleko od odraslih koji ih neguju, oni se vezuju za one koji su u blizini. Zapravo, to ne rade oni, već njihov mozak.
To znači da se naša deca sada utiskuju i vezuju za nezrele vršnjake, a samim tim i dobijaju svoju orijentaciju.
Vezanost je poput magneta
Vezanost je poput magneta. Ima dva pola. Jedan pol privlači, ali drugi pol odbija. Dakle, kada ste privučeni ovamo, s druge strane se gurate. Dakle, kada deca budu privučena, orijentišu se i vežu za svoju grupu vršnjaka, počinju da se odguruju od odraslih. I sada mislimo da imaju problem, nešto nije u redu sa njima, i pojačavamo autoritarno roditeljstvo, sve kazne, tajm-aute, sve one stvari, koje ih još više udaljavaju od nas.
I tako, ono što imamo ovde u našem društvu, da skratimo priču, jeste kulturološki ugrađena, normalizovana, apsolutno nenormalna situacija, gde deca dobijaju najveći deo svog uticaja od svojih nezrelih vršnjaka, a ne od odraslih koji o njima brinu. Sve to rezultira problemima u ponašanju, teškoćama u učenju, mnogo toga što nazivamo patologijama (koje uopšte nisu patologije, već su manifestacije abnormalnosti u okruženju), poteškoćama u roditeljstvu, frustracijama kod roditelja, svim vrstama drugih posledice o kojima možete govoriti. Ali ukratko, to ima veze sa gubitkom primarne vezanosti za odrasle osobe i zamenom — postepeno, ali podmuklo — od strane grupe vršnjaka.
Odlaze u loše finansirane, vrlo često, i siromašne vrtiće i obdaništa gde nema dovoljno odraslih da se stvarno povežu sa svakim detetom. Štaviše, u ovom društvu imamo ideju da nekako moramo da socijalizujemo decu. Proveli su celu nedelju u obdaništu, a onda, recimo sa tri ili četiri godine, za vikend im organizujemo druženja na kojima mogu da budu jedni sa drugima još više.
Gubitak vezanosti sa roditeljima – normalizovan u našoj kulturi
Mnogi problemi koje roditelji imaju sa svojom decom, zapravo nisu zbog toga što nešto nije u redu s decom ili sa roditeljima. Međutim, u ovoj kulturi gubitak roditeljske vezanosti je normalizovan, pa se čak i podstiče.
Vezanost za odrasle
Povezanost sa odraslima je prva i najvažnija za decu. Socijalizacija se dešava prirodno i dolazi kasnije. To je poput piramide, a temelj i najšira baza za tu piramidu jeste vezanost za odrasle koji neguju i podižu dete i to se mora održati.
Individuacija, pa tek onda socijalizacija
Drugi osnov ove piramide nije socijalizacija. Drugi sloj je zapravo individuacija, što znači da dete razvija dubok, poverljiv osećaj za sebe. Da bi se to dogodilo veza mora biti sigurna. Kada deca razviju osećaj za sebe, onda mogu da poštuju individualnost drugih i da drže do sebe bez potrebe da se uklapaju, bez potrebe da se oblikuju prema očekivanjima grupe. Ali ako nemaju jak osećaj za sebe, individualnost, onda će pokušati da se uklope u grupu umesto da budu oni sami. Onda možemo videti kuda to vodi. Znate šta je krajnost toga: banditsko ponašanje.
Socijalizacija kao vrh piramide
Prema Gordonu, treći nivo je socijalizacija. Dakle, socijalizacija je kao vrh piramide. U zdravom smislu, ako postoji jaka vezanost, pravilna individuacija, onda se socijalizacija dešava spontano. Ne moramo da to podstičemo niti da decu „učimo“ da budu socijalna bića.
Nažalost, naše društvo je pobrkalo ove procese i izokrenulo piramidu. Decu u kolektive i socijalne kontekste guramo i pre navršene godine života, verujući da im činimo dobro. A zapravo je potpuno suprotno.