Др Габор Мате је породични лекар, познати говорник, са посебним интересовањем за развој у детињству, трауме и зависности. Написао је пет књига, укључујући сада већ класичан приручник за родитеље „Пригрлите своју децу: Зашто родитељи морају да буду важнији од вршњака“, у коауторству са психологом др Гордоном Нојфелдом. Овај класик добио је своје реиздање, овог пута са потпуно новим поглављем под називом „У светлу пандемије: вршњачка оријентација и криза менталног здравља младих“.
Одрастање деце – кроз дурбин еволуције
Пре свега, морамо размотрити људску еволуцију. А из еволуционе перспективе, сисари, хоминиди и хоминини, хуманоидна створења живела су у малим племенским групама, где су деца била око одраслих све време, 24/7, од рођења до одраслог доба. Ми, људи, на земљи смо око 150.000 година. Дакле, током 95% нашег постојања као људске врсте, деца су стално живела око својих родитеља.
Можемо као једноставан пример узети пачиће. Када се паче излегне из јајета, гледа у маму патку и привија се уз њу, а затим – свуда иде за њом. Не зато што мајка патка потврђује ауторитет или им прети или било шта друго, наравно! Паче то ради само због тога што нас природа наводи да будемо везани за наше неговатеље и да следимо њихова упутства. И тако је од памтивека!
Сада, у новије време, деца проводе већину свог будног времена без родитеља, од најранијег детињства. У Сједињеним Државама 25% жена мора да се врати на посао у року од две недеље од порођаја. Код нас се младим мајкама завршава одсуство с посла мало пре дететовог првог рођендана. У основи, то значи да су деца лишена присуства својих старатеља који су им намењени природом.
Уколико се излеже без маме патке, паче ће и даље пригрлити било шта што се креће – то може бити пас или коњ или механичка покретна играчка. Међитим, ниједна од њих није „дизајнирана“ по природи да то паче доведе у одрасло доба.
Наша деца, која већину времена проводе далеко од нас, повезују се и привијају уз оне са којима проводе већину времена. Њихов мозак је програмиран да утисне и прикачи, али ништа у природи не говори мозгу коме да се веже. То је „посао“ културе. Дакле, када имате културу у којој деца проводе већину свог времена далеко од одраслих који их негују, они се везују за оне који су у близини. Заправо, то не раде они, већ њихов мозак.
То значи да се наша деца сада утискују и везују за незреле вршњаке, а самим тим и добијају своју оријентацију.
Везаност је попут магнета
Везаност је попут магнета. Има два пола. Један пол привлачи, али други пол одбија. Дакле, када сте привучени овамо, с друге стране се гурате. Дакле, када деца буду привучена, оријентишу се и вежу за своју групу вршњака, почињу да се одгурују од одраслих. И сада мислимо да имају проблем, нешто није у реду са њима, и појачавамо ауторитарно родитељство, све казне, тајм-ауте, све оне ствари, које их још више удаљавају од нас.
И тако, оно што имамо овде у нашем друштву, да скратимо причу, јесте културолошки уграђена, нормализована, апсолутно ненормална ситуација, где деца добијају највећи део свог утицаја од својих незрелих вршњака, а не од одраслих који о њима брину. Све то резултира проблемима у понашању, тешкоћама у учењу, много тога што називамо патологијама (које уопште нису патологије, већ су манифестације абнормалности у окружењу), потешкоћама у родитељству, фрустрацијама код родитеља, свим врстама других последице о којима можете говорити. Али укратко, то има везе са губитком примарне везаности за одрасле особе и заменом — постепено, али подмукло — од стране групе вршњака.
Одлазе у лоше финансиране, врло често, и сиромашне вртиће и обданишта где нема довољно одраслих да се стварно повежу са сваким дететом. Штавише, у овом друштву имамо идеју да некако морамо да социјализујемо децу. Провели су целу недељу у обданишту, а онда, рецимо са три или четири године, за викенд им организујемо дружења на којима могу да буду једни са другима још више.
Губитак везаности са родитељима – нормализован у нашој култури
Многи проблеми које родитељи имају са својом децом, заправо нису због тога што нешто није у реду с децом или са родитељима. Међутим, у овој култури губитак родитељске везаности је нормализован, па се чак и подстиче.
Везаност за одрасле
Повезаност са одраслима је прва и најважнија за децу. Социјализација се дешава природно и долази касније. То је попут пирамиде, а темељ и најшира база за ту пирамиду јесте везаност за одрасле који негују и подижу дете и то се мора одржати.
Индивидуација, па тек онда социјализација
Други основ ове пирамиде није социјализација. Други слој је заправо индивидуација, што значи да дете развија дубок, поверљив осећај за себе. Да би се то догодило веза мора бити сигурна. Када деца развију осећај за себе, онда могу да поштују индивидуалност других и да држе до себе без потребе да се уклапају, без потребе да се обликују према очекивањима групе. Али ако немају јак осећај за себе, индивидуалност, онда ће покушати да се уклопе у групу уместо да буду они сами. Онда можемо видети куда то води. Знате шта је крајност тога: бандитско понашање.
Социјализација као врх пирамиде
Према Гордону, трећи ниво је социјализација. Дакле, социјализација је као врх пирамиде. У здравом смислу, ако постоји јака везаност, правилна индивидуација, онда се социјализација дешава спонтано. Не морамо да то подстичемо нити да децу „учимо“ да буду социјална бића.
Нажалост, наше друштво је побркало ове процесе и изокренуло пирамиду. Децу у колективе и социјалне контексте гурамо и пре навршене године живота, верујући да им чинимо добро. А заправо је потпуно супротно.
Напишите одговор