Министар Шарчевић свакако је узбуркао јавност својим предлогом и поделио родитеље и школу.
Родитељи често мисле да им дете није правично оцењено, јер немају реалан став када су у питању њихова деца. Могуће је и да родитељи буду у праву, али је много вероватније да би увођење родитељског оцењивања наставника само додатно подстакло корупцију и пад наставничког ауторитета.
И просветни радници ову идеју прихватају врло резервисано. Они, наиме, истичу да је нека врста надзора над радом наставника добродошла, али истоврмено истичу да је потребно утврдити јасна правила и критеријуме по којима би се то радило.
Сам министар у четвртак је објаснио да родитељи неће бити “додатни инспекотри”.
– Нико никоме није непријатељ, никоме неће родитељ бити додатни инспектор, али ћемо видети шта ко од нас треба да процењује и шта нам је заједнички циљ. Импрератив је да су деца у центру пажње – поручио је министар Шарчевић.
Златко Грушановић, директор београдске Основне школе “Вук Караџић” слаже се да би било добро да се наставници некако оцењују, како би се одвојили добри и лоши предавачи.
– Реално, нису ни сви наставници исти. Има добрих и лоших. Родитељи могу да буде један од сегмената у том процесу оцењивања, али кључни фактор би, према мом мишљењу, требало да буду резултати рада наставника – оцењује Грушановић за “Блиц”.
Надзор над наставницима би, према његовим речима, требало да буде континуиран, јер се само тако може доћи до релевантних резултата.
– Многи родитељи се у школи појаве тек пред крај године, када се закључују оцене. Тада покушавају све и свашта не би ли поправили оцену детету – додаје он.
Ни Милан Јевтић, наставник историје у Политехничкој школи у Крагујевцу и потпредседник Уније синдиката просветних радника Србије, не одбацује унапред ову идеју, али истиче да просветари немају довољно информација у вези са тиме шта је министар желео да каже. Он напомиње да су просветни радници најоцењиванији, јер то ради чак 11 инспекција и разноразних тела.
– Зависи који би били параметри за оцењивање наставника. Већина родитеља, наиме, није компетентна да оцењује, на пример, педагошки рад и питање је шта они желе, да ли да им дете добије добру оцену или да нешто научи. Мислим да исто колико родитељи не би волели да их наставници оцењују о томе какви су родитељи, да ни ми не би волели да нас родитељи оцењују – каже Јевтић за “Блиц”.
Баш због тога, како каже, постоји опасност да родитељ негативном оценом “казни” наставника који је његовом детету дао лошу оцену, иако је то, рецимо, сасвим заслужено. Он додаје и да би, у свако случају, ова идеја, пре него што се реализује, морала да буде законски регулисана.
Латентни сукоб наставника и родитеља
Психотерапеут, Зоран Миливојевић сматра да треба да постоји друштвени уговор између школе и родитеља.
– То је постојало пре 30 година. Родитељи и школе су сарађивали, како би деца израсла у образоване и социјализоване особе. Како се модел васпитања променио, тако је настао и конфликт између школе и родитеља. За то имате аргументе и са једне и са друге стране. Родитељи сматрају да наставници нису као што су некада били и обрнуто. Родитељи штите децу од школе, а наставници се плаше родитеља, разних тужби, инспекција, скандала. Ту сада постоји латентни сукоб – објашњава Миливојевић.
Он објашњава да Министарство просвете оваквом идејом хоће да да власт и једнима и другима.
– Сада је идеалан тренутак да се направи јавна расправа на ову тему. Да се склопе нови друштвени уговори и да се стави интерес детета у први план – истиче Миливојевић.