Generacija sa specijalnim potrebama

6 maja, 2017

Može li se uopšte izraziti u procentima koliko glupljom i nesposobnijom smatramo svoju decu mi danas?
deca
Moj otac rođen je 1941. godine. Ako se za ijednu generaciju može reći da je odrastala u teškim uslovima, bila je to njegova. Ta deca stvarno su bila „preopterećena“. Užasi rata, obnova zemlje… nebrojeni od njih bili su siročići, živeli su sa bliskim iskustvom smrti, siromaštvo je bilo opšte…

Za zimski raspust u trećem razredu osnovne škole, daleke 1950. godine, njegova učiteljica zadala im je da napamet nauče pesmu „Ženidba Dušanova“, najdužu od svih epskih pesama u anotologiji junačkih pesama.

„I svi ste je naučili napamet“? pitala sam ga kad mi je to jednom pomenuo.

„Pa naravno, morali smo“ konstatovao je, kao da ga pitam glupost.

Ove zime, moja ćerka koja ide u peti razred takođe je dobila za lektiru narodne epske pesme.

„Koje pesme ste dobili?“ pitala sam.

„Uroš i Mrnjavčevići, Zidanje Skadra… i ako neko može, celu Ženidbu Dušanovu“

„Ako može da je nauči napamet?“ pitala sam.

„Ne, da je pročita celu“ odgovorila je kao da je pitam glupost.

Dakle, u roku od 60-ak godina, od toga da smatramo učenika trećeg osnovne sposobnim da nauči napamet pesmu dugačku 21 stranu, stigli smo do toga da učenika petog razreda smatramo nesposobnim da pročita istu tu pesmu. Može li se uopšte izraziti u procentima koliko glupljom i nesposobnijom smatramo svoju decu mi danas?

Svakako, možemo mi da diskutujemo o tome da li je zaista potrebno da deca uče napamet Ženidbu Dušanovu, ali ne verujem da bi iko osporio činjenicu da bi danas svi bili zgranuti i čak razjareni kada bi nešto tako od dece bilo traženo i da se ni nastavnik u petom razredu ne bi dobro proveo da to uradi, a kamoli učiteljica trećeg razreda! Suština je u tome da smo mi odlučili da naša deca nisu dorasla takvim izazovima, i da nam deca, na žalost, veruju. Moraju – mi smo roditelji. Ako mi ne vidimo više u njima, ko će videti?

Svakodnevno me u očaj bacaju scene iz vrtića u koji odvodim dete. Već dugo obraćam pažnju na to kako izgleda preobuka kada deca stižu u vrtić ili kreću kući, i tek povremeno doživim da vidim da se neko dete samo izuva, oblači, da odnese svoje cipele ili jaknu na mesto, ili da ih samo uzme iz ormarića. Bukvalno me do suza dovode roditelji koji tretiraju decu kao da su hendikepirana, ne samo nesposobna da to sama urade, već i nesposobna da makar budu mirna dok roditelji to rade za njih. Dok majke kleče pred njima i pokušavaju da im navuku cipele, ona se šutiraju, ujedaju, krevelje, trče okolo sa jednom patikom i jednim rukavom u jakni… Ne bih želela nikog da uvredim, ali često se zapitam, da li bi kada bi neki roditelj iz onih 50-ih sa početka priče ušao u naš vrtić, zar ne bi pomislio da je došao u neku ustanovu za decu sa specijalnim potrebama?

Ne samo što se očekivanja od dece neprestano smanjuju, ona se smanjuju sve brže. Priredbe u vreme dok su moja starija deca išla u vrtić, pre 6-7 godina, bile su priredbe na kojima se sasvim lepo recitovalo, pevalo, dok se sada sve svodi na pokušaje uz brojene prekide i sufliranja , iza kojih slede ovacije kakve ne bi zaslužila ni Širli Templ. Svi kao da su izgubili entuzijazam i nadu da nešto može biti od naše dece, pa je sve postalo dovoljno dobro. Jedino čime nikada nismo zadovoljni jeste – koliko su jela, i koliko toplo su obučena.

Nema više ni zimovanja sa vrtićem. Pre sedam godina, mlađa grupa – sve trogodišnjaci – sa vaspitačicom je bez problema provela sedam dana na planini. Sada su putovanja sa mlađom grupom čak i ukinuta, a i u srednjoj grupi nemoguće je sakupiti dovoljno dece čiji roditelji veruju da njihova deca mogu da prežive bez njih nedelju dana. Da, i novac je problem, ali ni izbliza toliki, koliki je problem brižljivo negovana bespomoćnost dece.

Za kraj, opet jedno poređenje. Ovaj put, između četvorogodišnjaka iz našeg vrtića koji nikad sami nisu obuli patofne, i četvorogodišnjeg Ričarda Brensona, britanskog milijardera koji se trenutno bavi razvojem kosmičkog turizma. Umesto da ga juri sa jaknom po vrtiću ili ga hvali što danas nikog nije ujeo, Brensonova majka je jednog dana, kada je imao četiri godine, zaustavila auto i uputila ga da sam pronađe put do kuće, dobrano udaljene, što je i uradio. To mu je, kako kaže, ulilo samopouzdanje koje je obeležilo čitav njegov, neverovatno uspešan život. Može li se uopšte izraziti u procentima koliko pametnijim i sposobnijim je ona tada smatrala svoje dete, nego što mi smatramo svoju decu danas?

Piše: Jovana Papan

Izvor:.detinjarije.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Jedan komentar na "Generacija sa specijalnim potrebama"

  1. Malina kaže:

    Odlican tekst,veoma realan i tacan,na zalost.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama