Недавно смо објавили текст о девојци по имену Кристина, мами и уметници која је донела несвакидашњу одлуку да се породи код куће. Сасвим сигурно једно посебно и другачије искуство за које је и она сама рекла да вероватно није за свакога, те да свака мајка доноси одлуку у складу са собом. Ово је тема поводом које нас је контактирало чак троје гинеколога, у жељи да нам скрену пажњу да, иако порођај код куће има своје предности, ризици које он носи требало би да буду познати свакој породиљи.
Зато смо са др Маријом Бићанин Илић, гинекологом у Клиничком центру Крагујевац, разговарали о условима у нашим породилиштима, о томе због чега се маме одлучују за порођај код куће и да ли је то најбоље решење. Др Бићанин Илић истиче да услови у породилиштима нису идеални, али да би циљ требало да буде да их мењамо сви заједно.
– Требало би да схватимо да су породилишта приоритет и да услове треба прилагодити породиљама и запосленима. То значи запослити довољан број стручних кадрова како би број извршилаца био сразмеран обиму посла. Наша дежурства трају и по 24 сата, 4-5 пута месечно, и тако до краја радног века. Замор је доказано повезан са смањеном пажњом и ефикасношћу, што, очекивано, може довести до компликација. – казала је наша саговорница.
Истиче и да је врло важно омогућити стручне едукације запослених како би унапредили постојеће доктрине.
Медицина константно напредује, мења се и морамо бити у корак са трендовима како бисмо побољшали услове у породилиштима у целој земљи. – казала је Бићанин Илић.
Ништа мање важно, према њеним речима, јесте и то да се породиљама омогући приватност, по угледу на европска породилишта.
– Неупитно је да породиље треба да имају индивидуалне собе које подсећају на кућне услове и где је једна бабица задужена за једну пацијенткињу. Требало би да им је омогућено присуство блиског члана породице порођају, јер порођај је велики изазов који може да потраје физиолошки и до 15 сати. – казала је наша саговорница.
Још један важан корак у побољшању услова у породилиштима био би, додаје Бићанин Илић, и обезбеђивање дежурног анестезиолога у сваком породилишту јер то је предуслов за безболан порођај и збрињавање акутних компилација које захтевају хитну интервенцију, као што су ревизија материце, ушивање расцепа или хитан царски рез.
Оно што често некако промакне, можда у недостатку времена да се све стигне, јесте и едукација пацијената и вођење кроз читав процес.
– У породилиштима би требало да едукујемо пацијенткиње о фазама порођаја, о трајању сваке од њих, о могућим компликацијама и начину да се исте предупреде, о интервенцијама које су понекад неопходне и не изводе се због хира акушера већ због безбедности мајке и новорођенчета. – истиче Бићанин Илић и као битан елемент истиче психолошку потпору породиљи у том најделикатнијем периоду у животу…
Што се тиче порођаја код куће, каже она, да би био безбедан много је услова које би требало испунити, што није увек једноставно.
Идеја порођаја код куће, као и порођаја у кади долази са запада, где је била популаризована почетком века, као покушај што природнијег начина порођаја. Тамо је регулисана на тај начин да пацијенткиња преузима сву одговорност за евентуалне компликације које би настале овим избором. Сматрам да код нас услови за овакав вид порођаја нису испуњени јер, пре свега, пацијенткиње нису информисане нити свесне могућих компликација. Друго, бабице у Европи имају завршен колеџ и потпуно су едуковане за вођење порођаја и поступање у условима евентуалних компликација. Код нас је једино доктор акушер едукован да прати порођај, ординира терапију изводи акушерске интервенције, а улога бабице је да у тренутку рађања детета штити међицу од пуцања. Близина и доступност породилишта није као на западу тако да хитна медицинска помоћ не би била доступна ако је неопходна. Са моје тачке гледишта, као некога ко се бави акушерством довољно дуго и имала сам искуства са многим компликацијама где буквално секунде одлучују, порођај код куће је велика храброст или велика лудост, тумачите како желите. – искрена је Бићанин Илић.
На питање има ли ова врста порођаја предности, она каже да је то била умањење страха од непознатог, као и могућност кретања и психолошка подршка чланова породице.
– Недостатака ипак има више, с моје тачке гледишта. На прво место бих ставила неадекватан увид у стање плода што може бити кобно јер је понекад током порођаја неопходно интервенисати кад уочимо угроженост плода. Друга ствар коју бих истакла је опасност од искрвављења мајке, антонија материце је хитно стање у акушерству које захтева хитну трансфузију, буквално минути су пресудни. Ту је и већа могућност инфекције новорођенчета код пуцања водењака и порођаја у води, па могућност аспирације воде… Не треба заборавити ни доступност педијатра, јер новорођенчету је често неопходна кисеоничне потпора, некад и реанимација због лоше адаптације… А ту је и збрињавање повреда насталих порођајем због којих пацијенткиња такође може да искрвари.
Познато је и то да наша породилишта нису често флексибилна када је реч о положају у ком се жене порађају. Он је увек лежећи, у неким породилиштима чак са ногама везаним за сто. Породиља не може да устане, прошета и пронађе положај који јој одговара да ублажи бол.
– У породилишту у ком ја радим ноге породиље нису везане, пацијенткиња може мењати положај на столу како јој одговара, али је неопходно да буде на континуираном ЦТГ-у због праћења откуцаја бебиног срца и контракција. Свакако да има места за унапређење али зато и јесте потребно едуковати и пацијенткиње и особље. Положај на леђима у тренутку експулзије омогућава бабици да контролише рађање бебине главице и да правилним штићењем међице спречи настанак повреда порођајног канала какав би настао због превеликог притиска на међицу у неком другом положају.
Наша саговорница тврди и да се пацијенткиње најчешће жале на чињеницу да не смеју да пију и једу током порођаја.
– Та пракса је остала из времена када се царски рез обављао искључиво у општој анестезији и како порођај увек може да се заврши операцијом због непредвиђених компликација, а због опасности од аспирације садржаја, саветовано је да се породиље суздржавају од хране и пића. Како бисмо то предупредили потребно је обезбедити дежурног анестезиолога и доступност спиналне анестезије у случају царског реза и у случајевима некомпликованих порођаја омогућити пацијенткињи узимање хране и пића.
Др Марија Бићанин Илић наглашава да је главни проблем у породилиштима мањак комуникације.
– Недовољно информација или још горе неадекватне информације које добијају породиље о самом порођају, његовом току, трајању и начинима завршавања врло су чест проблем. Едукација би морала бити боља, али не из непроверених извора већ најбоље у школицама за труднице, а онда би се изградило и неопходно поверење између породиља и особља јер сви радимо у истом интересу у циљу безбедног порођаја – закључује наша саговорница.