Glavni postulati o tome kakva bi ocena TREBALO da bude

20 septembra, 2022

Počela je nova školska godina, a sa njom neminovno počinje i sezona „lova na ocene“. Nažalost, ocena je postala mnogo važnija od znanja jer omogućava bolji uspeh i upis u željenu školu. Učenici su često nezadovoljni ocenom, a njihovi nastavnici stečenim znanjem.

Ocenjivanje je oduvek, za mnoge prosvetne radnike, bilo i ostalo najteži i najnezahvalniji deo posla na listi radnih obaveza u neposrednom radu sa decom.

U mnogim udžbenicima i priručnicima za nastavnike, postoje uputstva o ocenjivanju. Glavni postulati o tome kakve bi ocene trebalo da budu glase:

  • Ocena treba da je objektivna
  • Ocena treba da je realna
  • Ocena treba da je podsticajna
  • Ocena treba da je pravedna
Tako je u teoriji, a u praksi?

S obzirom na to da na ocenjivanje utiču mnogi faktori poput: temperamenta i učenika, i nastavnika; trenutnog raspoloženja onog koji ocenjuje i onog koji se ocenjuje; bioritma; umora i halo-efekta (prethodne ocene učenika), dovodi se u pitanje objektivnost, realnost i pravednost same ocene.

Kada govorimo o podsticajnosti ocene, ona može da motiviše, ali i demorališe. Može da pruži lažnu predstavu ukoliko je veća od zaslužene, ili da stvori osećaj ogorčenosti ako je niža od one koju učenik misli da zaslužuje.

Uprkos propisanim standardima i ishodima, svaki nastavnik ima svoje lične kriterijume. To dovodi do neizbežne podele na blaže i strože nastavnike.

Svaki nastavnik vrednuje učenika na osnovu svojih ličnih merila, pa je sasvim moguće da bi jedan učenik, za pokazane rezultate, imao dve različite ocene kod dva različita nastavnika.

Činjenica je da je najlakše oceniti testove, kontrolne i pismene zadatke zahvaljujući skali koja precizno određuje ocenu, ali i tu treba biti obazriv. Postoje učenici koji se vrlo dobro snalaze u pismeno-ispitnim situacijama i neretko se dešava da ocena bude viša od realne. S druge strane, možda učeniku nije bio dan, pa neočekivano podbaci. Klasično, usmeno ispitivanje je tek posebna priča.

Prilikom ocenjivanja, nastavnik je svestan činjenice da neke osobine učenika (osetljivost, stidljivost, osećaj manje vrednosti…) onemogućavaju učenika da pokaže i iskaže ono što zna, ali ipak će ocena biti rezultat samo onog što je učenik mogao da pokaže.

S druge strane, učenici koji imaju samopouzdanje, koji se bolje „snalaze“ i na pismenim, i usmenim proverama, mogu imati bolju ocenu od stečenog znanja.

A šta je zapravo znanje?

Rečnik definiše znanje kao „skup činjenica o kojima neko nešto zna“. Sinonimi za reč „znanje“ su obaveštenost, poznavanje, upućenost… Prava definicija znanja ne postoji i ono je predmet mnogih debata još od antičkog doba.

Jedino što je sigurno je da znanje ne znači mnogo ako ne može da se primeni u životu, i da je važno povezivati stečena znanja kako u školi, tako i van nje. 

Na kraju, neka „visočanstvo“ znanja bude, ako ne važnije ono makar, podjednako važno koliko i njena „visost“ – ocena.

Autor: Marina Raičević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Jedan komentar na "Glavni postulati o tome kakva bi ocena TREBALO da bude"

  1. Mima kaže:

    Do problema dolazi u slučaju znanja koja nisu primenjivog karaktera, ali se smatraju opštim obrazovanjem. Učenici, sasvim razumljivo, u mnogim slučajevima ne mogu da razumeju “primenjivost” teorijskih predmeta poput istorije i geografije, ali ni matematike (izuzev onog “da znam koliko kusura treba da dobijem”). O učenju gramatike maternjeg jezika da i ne pričamo, jer taj jezik znamo da govorimo jer ga slušamo od najranijeg životnog doba, a ne zato što ga učimo u školi. Uprkos tome, moramo da bubamo gramatička pravila i izuzetke. Pa čak i tako, posle mnogo godina izučavanja i mnogo godina života, i dalje nismo sigurni da li se kaže “Milicin” ili “Miličin”.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama