Почела је нова школска година, а са њом неминовно почиње и сезона „лова на оцене“. Нажалост, оцена је постала много важнија од знања јер омогућава бољи успех и упис у жељену школу. Ученици су често незадовољни оценом, а њихови наставници стеченим знањем.
Оцењивање је одувек, за многе просветне раднике, било и остало најтежи и најнезахвалнији део посла на листи радних обавеза у непосредном раду са децом.
У многим уџбеницима и приручницима за наставнике, постоје упутства о оцењивању. Главни постулати о томе какве би оцене требало да буду гласе:
- Оцена треба да је објективна
- Оцена треба да је реална
- Оцена треба да је подстицајна
- Оцена треба да је праведна
Тако је у теорији, а у пракси?
С обзиром на то да на оцењивање утичу многи фактори попут: темперамента и ученика, и наставника; тренутног расположења оног који оцењује и оног који се оцењује; биоритма; умора и хало-ефекта (претходне оцене ученика), доводи се у питање објективност, реалност и праведност саме оцене.
Када говоримо о подстицајности оцене, она може да мотивише, али и деморалише. Може да пружи лажну представу уколико је већа од заслужене, или да створи осећај огорчености ако је нижа од оне коју ученик мисли да заслужује.
Упркос прописаним стандардима и исходима, сваки наставник има своје личне критеријуме. То доводи до неизбежне поделе на блаже и строже наставнике.
Сваки наставник вреднује ученика на основу својих личних мерила, па је сасвим могуће да би један ученик, за показане резултате, имао две различите оцене код два различита наставника.
Чињеница је да је најлакше оценити тестове, контролне и писмене задатке захваљујући скали која прецизно одређује оцену, али и ту треба бити обазрив. Постоје ученици који се врло добро сналазе у писмено-испитним ситуацијама и неретко се дешава да оцена буде виша од реалне. С друге стране, можда ученику није био дан, па неочекивано подбаци. Класично, усмено испитивање је тек посебна прича.
Приликом оцењивања, наставник је свестан чињенице да неке особине ученика (осетљивост, стидљивост, осећај мање вредности…) онемогућавају ученика да покаже и искаже оно што зна, али ипак ће оцена бити резултат само оног што је ученик могао да покаже.
С друге стране, ученици који имају самопоуздање, који се боље „сналазе“ и на писменим, и усменим проверама, могу имати бољу оцену од стеченог знања.
А шта је заправо знање?
Речник дефинише знање као „скуп чињеница о којима неко нешто зна“. Синоними за реч „знање“ су обавештеност, познавање, упућеност… Права дефиниција знања не постоји и оно је предмет многих дебата још од античког доба.
Једино што је сигурно је да знање не значи много ако не може да се примени у животу, и да је важно повезивати стечена знања како у школи, тако и ван ње.
На крају, нека „височанство“ знања буде, ако не важније оно макар, подједнако важно колико и њена „висост“ – оцена.
Аутор: Марина Раичевић