Чек, чек, па још само две недеље! А као да сам је јуче носала по породиљској соби гузовима и бедрима стискајући мрежасти уложак, панично размишљајући зашто јој је чело модро, зашто има тај неки набор изнад носа и на кога ли га је „покупила“, зашто баш на моју дојку маститис, и грозница, и температура 40, зашто је лења да сиса, зашто жмирка на лево око…Хиљаду мајчинских „зашто“ и милион стручних, рођачких и комшијских „зато“.
Ево ме данас. Седим и куцам ово док се у шерпама крчка кромпирић, броколи, шаргарепа и кува жуманце од кока „младица“ како их назва комшиница од које купујемо домаћа јаја. Груди су ми добро, још увек је хране. Цурица спава на великом брачном кревету. Пре тога је шетала по стану, држећи се за моје руке. Учи прве кораке, ломи прстиће, упознаје тло под собом, срећна је, истражује. Прича својим језиком уз убацивање тата, мама, баба, мау мау, вау вау вау. Дивне је бледе пути и тамних окица. Нигде модрила, нигде жмиркања. Kада чује музику, гиба, свим деловима тела. Радосно дете.
И то је то, оно најважније, оно што сваког родитеља треба да чини поносним и срећним у сусрет првом рођендану.
Ти први кораци, те чудне прве речи, први најтопљији загрљај, осмеси, то је оно што даје елан да гураш и кад помислиш „немам ја више снаге!“.
Елан имамо, али нам последњих месец дана „главобољу задаје“ прослава првог рођендана.
Ево нас на мукама како га обележити, а не направити фешту у којој су најчешће изговорене речи током организације: прасе, прасетина, печење, купус, пушка, жива свирка, ражањ, хармоника, триста гостију, сала, хала, сарма, хала. Никада нисам била жена за феште, помпу, пресеравања, форму. Мене занима суштина, одувек. А у овом случају суштина целог славља, бар за мене, је да мом детету буде лепо и пријатно, јер њен је Дан, и да из сале не изађе преплашена, уплакана, нервозна, искиданог сна, презнојана од гужве, цике, људи који је пребацују из нарамка у нарамак.
Не волим велике скупове. На нашем венчању наздрављало је петнаесторо људи. На Срнином недавном крштењу исто толики број, пријало јој је. Волим интимност, топлину, само оне најближе крај себе у моментима који су велики и важни.
Гледам како прославе дететовог првог рођендана све више наличе свадбама. Маса гостију, међу њима и оних који нису ни видели дете, али су их бабе и деде некад давно „задужили“, па је ред да се ти исти гости „одуже“ илити реванширају.
Kида се прасетина и слаже на велике овале, виљушкама пребира кртина, купус нехајно просипа по столњаку, певач запомаже у микрофон народне песме као кад се ономад пунолетник слао у војску, неретко се заигра и коло. Увиђајност према маленом бићу, које апсолутно не зна шта га је снашло, показује се тако што се опија, цичи и вришти тек када га баба одведе кући на спавање. Слуђеног, препуног сензација које ће обрађивати наредних месеци.
Ок, неко ће рећи, шта си се ухватила ових „сељакана“ прослава, може то и културније. Знам, може. На тим културнијим слављима често ћете видети торте са седам спратова, насађене на балоне, метнуте на такозване слатке столове где, ето новог тренда, у стакленим теглама увијеним тракицама, сложени медењаци, пенасте бомбоне, гридине… За декорацију стола се неретко ангажује читав тим стручњака чија се цена креће по неколико стотина евра.
Више фотографије слављеника од првог дана, керамичке фигурице свуда су по столу, башкаре се, звонце на крави упарено је са рамом фотографије, а он опет упарен са шаром на мафинима…на стотине балона, неких лизалица специјално прављених за славље…
Све ово родитеље, напослетку, кошта и по неколико хиљада евра (за нерве неистражено довољно). Неколико хиљада за пар сати којих се малишан неће ни сећати. Јер малишани у овом узрасту осећају, они не памте на начин на који ми то чинимо. За малишане је ово дан као и сваки други и уопште им није јасно зашто сви око њих вриште, певају, штипају их, носају, зашто нису у својој омиљеној тренеркици, на коленима, на поду стана који познају или у својој редовној шетњи по парку.
Славља ће се сећати захваљујући једино фотографијама, у чему се поново претерује па родитељи у договору са фотографом праве фото сешн, где се малишан изводи по пољанама, одабраним и погодним местима, намешта, обрће, дозива у правцу блица, да би фотографије биле „профи“ са насмејаним дететом на њима. Након фото сешна са родитељима, углавном следи „свадбарско“ фоткање са гостима.
Збуњена шта чинити, кажем мужу: „Ајд питај ове твоје с посла како су они организовали прославу“. Зове ме и каже: „Већина је правила велико славље. Овај један закупио салу за свадбу, имао 200 гостију са живом свирком, рекао како је тако прославио само први рођендан, после их није ни славио“. И хоп, ето грешке! Сваки следећи који ће дете са годинама почети да памти, он укида. То значи да је једино због свог ђира и потребе дететов рођендан прославио као свадбу!
Има ли ту нечега лошег?
Нема, наравно.
Свако ради како жели. Свако слави како жели. Неко не може да замисли овај дан без великог весеља.
Али сам тужна, мајку му, што је све интимно почело да умире. Нестаје оно „у кругу породице“. Жваљају га наметнути трендови, на суво. Све је постало такмичење. Ако немаш торту од пет спратова да је при том окачиш на инстаграм као да детету рођендан славио ниси. Kао да без великог славља, ниси довољно „велик“ родитељ. Kао да је љубав нужно у великом слављу.
Нас уби форма.
Њени смо робови. Сахраниће нас за коју годину. Напети смо, не умемо више да уживамо истински, оптерећени смо фоткањем за виртуелни свет оптерећени шта ће други да кажу, оптерећени остављањем утиска. Мучимо често себе, преносећи то у конкретном случају и на бебу која да може најрађе би рекла „мама, тата, бако, деко, ајмо кући да се љуљам на коњићу, а ви се смејте и певајте ми, док једете торту“.
Не чуди ме све ово, ми смо одувек били склони претеривањима, и кад је рађање и кад је умирање у питању. Даће и људи који без предаха једу на њима, док се покојник још на влажну земљу „прилагођава“ су феномен о ком би књиге могле да се пишу. Ал, неком другом приликом.
Знате шта смо одлучили?
Будући да имамо мали стан, организоваћемо ручак на оближњој Чарди, за неколицу најближих људи, на неколико сати. Фотографисаће нас из неког скривеног угла мој познаник, диван дечко, мајстор спонтане фотографије. Па нека дете, кад порасте, види огољено, без професионалног намештања, како смо сви скупа тог дана изгледали. Без удовољавања форми. И како је мама украсила сто, и какву је то торту направила и од којих дозвољених намирница.
Битно ми је да тај дан наша цурица осети топлину људи које познаје, који су учествовали у њеној првој години било мењањем пелена, возањем по парку, храњењем, мажењем, учењем првих речи. Битно ми је да то буду људи на које сам могла да се ослоним када ми је било најпотребније. Не желим да ширим круг.
Од када сам добила дете, непрекидно се стављам у њену кожу. То је најбољи начин да је разумем.
Kада је у питању предстојеће славље, сасвим сам сигурна да би ми рекла, само када би могла „немој да се умараш, мени те силне торте не значе ништа, ни велика сала, ни специјални слатки столови, не желим гужву, галаму, немојте да ми реметите ритам, мени је сасвим и једино довољно да ме грлиш и љубиш… на оном делу кревета где то увек радимо“.
текст: ЈОВАНА KЕШАНСKИ
Извор: http://lolamagazin.com