Sreda popodne, negde oko 17h je onaj trenutak kad osetim svrab. Tačno me zagolica negde u predelu poslednjeg levog rebra – i krenem da mislim kako su nas prijatelji pozvali prošle nedelje na roštilj, rođaci očekuju da ih pozovemo na druženje i ručak, drugarice organizuju porodični izlazak u prirodu – a ja sam umorna.
Sa svih strana zvrnda, bruji, buka postaje nesnosna, jer si nemajka, mora da si nemajka što eto, ide vikend, samo što nije, a nemaš plan detaljan da ga iskoristiš. Da izvučeš maksimum. Da napraviš salto i u letu završiš – sve kućne poslove, sve društvene obaveze, sve izlete, obećanja i očekivanja.
Sa svih strana zvrnda, bruji, znaš, JEDNOSTAVNO ZNAŠ, da se ljudi pretvaraju na društvenim mrežama, da ni sva ta putovanja i „čarolije“ koje priređuju svojim potomcima nisu toliko smislena i stvarna (a možda ni doživljena?!), ako moraju – da, MORAJU – da podele na Fejsbuku i Instagramu.
Skače mi za vratom koleginica Kosa, gde vam je mladost, samo kukate, dođe taj vikend, umesto negde da skitate, izvedete decu u prirodu, a vi?! Evo ti, na primer, Dijana, ti si mlada majka, u tridesetim, ej kad se setim, moji su bili pred srednjom školom kad sam ja imala 38 godina, pa letim! Idi na posao, trči kući, kuvaj, spremaj, čisti, izađi s decom u grad, pa večera, pa ‘ajd’ Jovo na novo! A vi?! Sve mi tu nešto ufćete! Evo gledam moju snaju, em kuva svaki drugi dan, em decu uzima iz vrtića u 5-6 popodne i kad dođe petak, kaže, nema volje! Ej nema volje! Pa za šta imate volje? Samo u taj telefon buljite!
Svakog ponedeljka bi Kosa, tako valjda, pod utiskom neiskorišćenog vikenda njenog sina, snaje i unuka, solila vazduh u kancelariji „energijom iz prošlih vremena“.
– Meni moj Mile skuva kafu, pa kaže, idemo, Koso, u subotu ujutro na Avalu. Nemoj da kuvaš ništa, spakuj nekoliko sendviča za decu, da se opustimo kao porodica. Eto tako mi je govorio, kao porodica. A vi, ako vam je ovo porodica, da se ne viđate, da vam se deca igraju onlajn, uče onlajn, sve onlajn, evo ja ne znam!
– Dobro, Koso, a recite Vi meni, koje je bilo vaše radno vreme?
– Radno vreme ko radno vreme. Što je to bitno sad?
– Pa, bitno je, da Vam kažem. Ako ste smenu završavali u 14 sati, bili ste kod kuće najkasnije u 15, je l’ tako? Pa su deca tu, pa se, kako kažete, porodično ruča, završi domaći, odmori i gle 5 sati, još je dan, a Vi slobodni kao ptica. Pa prijateljima u goste, prijatelji u goste, sve i da skitate, da idete samo do parka, pa kad se vratite, pucate od energije, je l’ tako? I onda večera u normalno vreme, deca u krevet, Vi pogledate omiljenu emisiju, pa natenane.
– Pa jeste, natenane, a vi samo negde jurite!
– Pa jurimo, ali ne stižemo. Je l’ shvatate da je naše radno vreme do 5 popodne? I da retki tačno u 5 mogu da izađu s posla?
– Ne znam ja, al’ znam da ovo ne valja! A drugo, subota i nedelja su vam slobodni!
– E! Tu sam Vas čekala! Sve ono što ste vi završavali preko nedelje, nas sačeka baš u taj slobodni vikend. I druženja, i čišćenje, i peglanje, i spremanje ručka za nekoliko dana. A gde su deca? Gde je…
– Dobro si se setila, Dijana! Gde su deca?! – pa me gleda dugačko, kao da sam ja snaja kojom je nezadovoljna. Vidim njeno razočaranje kompletnom generacijom, vidim taj osvetnički sjaj u očima, kako bi ona sve drugačije.
Jasno mi je, do razumevanja ovde neće nikad doći. Možda bude ljuta, možda me čak i sažaljeva, ali da shvati kako je u mojoj koži, neće. Odjednom shvatam taj teret savremenog doba za koji tvrdimo da su nam nametnuli, a u stvari – sve vreme ga nesvesno biramo.
Sreda je, osećam poznati neizdrž, krene u donjem delu leđa, tačno na onoj tački koja me uvek zaboli posle kompletnog usisavanja stana koje završim teatralnim peglanjem dve pune korpe veša. Nastavi se negde na dlanovima, gde me uvek grebe koža nakon ribanja kupatila. Završi u nozdrvama, sa poznatim mirisima četiri ručka koja kuvam unapred, pa zamrznem – da ima za celu nedelju. To je neizdrž za subotu.
Sreda je, osećam poznati svrabež, koleginica iz susedne kancelarije se kikoće dok priča kako je uplatila porodični vikend na Fruškoj gori (malo da pobegnemo od svega!), svekrva šalje poruku na Viberu – nespretno urađen selfi, plus sličica kafe u bašti (dođite ovog vikenda, uželeli smo se za decu, treba im svež vazduh, javimise, pa nekoliko smajlija), majka zove po treći put (nisi mi odgovorila da l’ da spremam gibanicu, je l’ dolazite u subotu na ručak?), muž dostavlja skrinšot prepiske sa kumom – dolaze u nedelju na večeru. Viber grupa mlađeg deteta pišti, vaspitačice i roditelji polemišu o najnovijem projektu, nisi dobra majka ako ne pomogneš detetu da napravi kućicu za ptice. U Viber grupi starijeg deteta je još vatrenije, jer su domaći zadaci ipak vrela tema. To je neizdrž za nedelju.
Kraj je radnog vremena, počinje trka ka vrtiću i školi i provlačenje kroz beogradsku gužvu. Imam još dva dana do subote. Na bilbordu velika reklama za novootvoreni tržni centar: Izvucite najbolje iz vikenda!
Ama dosta više, neću ništa da izvlačim!
Dosta mi je priče o prošlim srećnim vremenima, o super-majkama koje su sve u hodu završavale, o sadašnjim savršenim mamama koje spremaju organske kaše od avokada za bebe i svaki vikend uživaju u porodičnim izletima na Fejsbuku i Instagramu.
Ne nasedam više na priču kako pet dana radimo i dva odmaramo, jer ne odmaram nijedan dan. Ne treba mi nikakav recept za savršen život ni 10 sjajnih saveta kako da budem još sjajnija domaćica sa sjajnom kosom.
Ništa nije sjajno u tom sjaju.
Ovog vikenda odmaram se sa svojom porodicom.
Piše: Srbijanka Stanković
