Granice u roditeljstvu su veliki izazov. Kao roditelji želimo da postavimo granice i da ih se držimo, pa ipak popustimo. Kako ipak uskladiti i zadržati granice i stvoriti zdravo okruženje za detetov rast i razvoj?
Definisanje granica – šta vam se dopada, a šta ne
U svojoj suštini, granice su jednostavno određivanje toga šta vam se dopada, a šta ne, odnosno koje ponašanje možete i ne možete da tolerišete. Iako postoje razni spiskovi granica prilagođenih različitom uzrastu dece, ne postoji univerzalno rešenje koje mora važiti za vas i vašu porodicu.
Dakle, granice su ono što vama odgovara i ono što vama nije u redu.
Kada se suočite sa bilo kojom roditeljskom situacijom ili izazovom, zastanite i postavite sebi ovo pitanje:
„Da li sam u redu sa ovim? Ili mi ovo nije u redu?”
Odvojte trenutak da zaista poslušate sebe. Ovo će vam odmah pomoći da razumete svoju suštinsku granicu u svakoj situaciji.
Vrata naspram zidova
Kada razmišljamo o granicama u roditeljstvu, metaforička vizualizacija nam može pomoći da poštujemo naše prave želje.
Zamislite granice kao zid od cigle kroz koji vaše dete ne može da prođe. To nisu vrata ili prozor koji se s vremena na vreme otvara, pa posle opet zatvara, kad smo tako raspoloženi.
Ako razmislite o svojim trenutnim granicama, da li se one pojavljuju kao zid od cigle ili kao vrata koja se ponekad otvaraju?
Primera radi, ako je vaše dete zamalo istrčalo na ulicu, vaša granica bi bila da ga sprečite da to učini. Možete isprobati različite strategije u zavisnosti od količine vremena i udaljenosti pre nego što vaše dete stigne na put, ali bez obzira na to, zaustavićete ga – uvek.
Ovo je zid od cigle. Znate da je to granica jer ćete ih uvek sprečiti da pređu vašu granicu. Nikada ne postoji trenutak kada biste dozvolili da se vrata otvore.
Ako primetite da su mnoge vaše granice vrata, onda je vrlo verovatno da za vas nisu prave granice.
Na nama kao roditeljima je da držimo svoje granice
Da li ste već prošli kroz ovaj scenario uveče – nemirna deca koja nikako da legnu u krevet (ili ustaju) i vi koji se pitate: „Deca znaju da bi trebalo da ostanu u krevetu. Zašto ustaju? Zašto ne poštuju moje granice?”
Ovo je teška istina:
Na nama kao roditeljima je da poštujemo sebe dovoljno da držimo sopstvene granice. To znači, ako je moja granica da moje dete ostane u krevetu preko noći, na meni je da obezbedim da se to desi čak i ako moram fizički da intervenišem (mirno) i da privremeno legnem ili sedim pored svog deteta.
Deca neće držati naše granice za nas
Deca će naučiti da se prilagode našim granicama, ali ih neće držati umesto nas. Primera radi, ako je vreme da izađete iz kuće ujutru, možete reći svom detetu: „Izgleda da su tvojim nogama potrebne patike i vreme je da izađeš iz kuće“.
Dete može da se mota okolo i jednostavno i ne počne sa obuvanjem.
Možda možete tada da pogledate u svoje dete i kažete nešto poput: „Hmmm… još uvek nemaš patike na nogama. Mora da postoji način na koji možeš da se obuješ.” I onda mu pomognete da „reši problem“ i pronađe način da samo obuje patike.
Ako dete nije u stanju da ovo uradi, onda možemo preuzeti odatle i pomoći mu da se obuje.
100% je u redu da deca ne vole naše granice
Možemo da obujemo detetu patike a da ono za to vreme plače i vrišti zbog toga. To je dozvoljeno. Deca mogu imati mnogo negativnih emocija u vezi sa roditeljskim granicama. Ne moraju da budu mirni, niti da prihvataju ograničenja koja im postavljamo.
Ovo je veoma teško roditeljima, ali i deci je veoma teško da se slažu sa željama odraslih veći deo dana. Možemo pokazati saosećanje: Znam da ti je teško što sada moraš da obuješ patike.
Pazite na OVO – znak da se vaša deca prilagođavaju granicama vašeg roditeljstva
Kada se deca odupiru vašoj granici, pazite na bilo kakve znake, bilo da se kreću od besa do tuge ili od žaljenja ka smirenju.
Kad god dete napravi i najmanji pokret duž tog spektra, to je jasan znak da se veoma trudi da se prilagodi granici. Dakle, ako se vaše dete samo žali što mora da nosi patike, ali ih i dalje nosi – to je odlična vest! Dete se trudi da se prilagodi obući iako se ne slaže sa vama. Dugoročno, deca nastavljaju da se prilagođavaju i mogu mirno da završe zadatak čak i kada im se ne sviđa (ogromna životna veština!)
Koliko god da je teško, roditeljstvo je mnogo više dugoročna igra nego trenutne promene ponašanja.
Da, možete promeniti svoju granicu i zadržati roditeljski autoritet
Svi smo mi ljudi. Svi se s vremena na vreme menjamo. I nikome ne koristi stvarno ako držite granicu (i uložite sav taj napor da je držite) kada ona za vas više nije granica.
Primera radi, vaša granica može biti „nema hrane u dnevnoj sobi, samo u kuhinji“. Vaše dete pravi sendvič, donosi ga u dnevnu sobu, seda na kauč i počinje da jede. Nakon razmatranja, shvatate da je vaše dete dovoljno zrelo da se nosi sa hranom u dnevnoj sobi (samo napravilo, donelo i skloniće tanjir). Sada ste u redu sa ovim. U ovoj situaciji, važno je koristiti davanje dozvole. Prema tome, detetu dajemo dozvolu naglas, umesto da ćutke stojimo po strani dok ono prelazi prethodno utvrđenu granicu.
Davanje dozvole bi zvučalo otprilike ovako:
„Primetio sam da si doneo jogurt u dnevnu sobi. I to je sad u redu. Pokazao si mi da si odrastao i da si pažljiv i da možeš da se nosiš sa ovim.”
Reći „Ja sam u redu sa ovim“ održava vas u ulozi autoriteta i uspostavlja vašu novu granicu – sve u jednom.
Dakle, u postavljanju granica važno je da vaša granica bude zid, a ne vrata koja se otvaraju i zatvaraju u zavisnosti od vašeg raspoloženja. I naravno, sasvim je u redu da se, kako dete raste i menja i taj zid pomera. Ali se to mora reći na glas.
