“Губимо децу, јер смо се ми изгубили у свету лажног сјаја и лажних вредности”

Када сагледамо на тренутак стање у нашим школама, можемо да уочимо да из године у годину имамо све више проблема, који нам долазе на наплату, а где су све чешће укључене и друге институције у раду с децом, а родитељи све више искључени.

Све учесталија актуелност теме по медијима, истраживањима, животима, семинарима, друштвеним расправама јесу одгој ненасилног детета, како га васпитати да буде савестан и одговоран грађанин, а све више имамо родитеља који од своје деце управо праве неодговорне, несавесне и распуштене друштвене проблеме.

Шта се догађа? Где смо погрешили? Повод за осврт на ову тему изазвао је позив пријатељице, ужаснуте реакцијом неког детета на дечјем игралишту након тренинга, где се он обраћа другом дечаку приликом свађе. Обојица су узраста око 12 година, а први дечак је другом упутио речи мржње, али не обичне. Претње да ће га убити засноване на расној мржњи толико су страшне да их ни ја, као одрасла особа не могу и не желим овде да поновим.

Ова последица звана дете није ни намјање крива што је приликом одрастања слушала родитеље који кроз своје свакодневно обраћање и комуникацију унутар породице свакодневно шаље поруке проткане мржњом, непоштовањем, неуважавањем, несвесни да оно што слушају у кући, и чему их уче, да исто то преноси на друге.

Свако дете приликом одрастања за узора и неког по коме равна своје узоре  узима родитеље, који очито нису свесни (или, још горе, није их много брига) какву последицу изазива комуникација каква превладава у односима у породици. Да ли причате са својом децом? Да ли слушате о њиховим интересовањима? Да ли се интересујете за то шта је оно што њима окупира пажњу? С ким се друже, ко су им узори, идоли? Да ли их учите да су ратови, поплаве, корона и све друге друштвене неприлике упутили људе једне на друге, подсећајући нас да смо у невољи сви једнаки, и да је најважнија подела на то да ли си човек или ниси? Да ли си у стању пружити помоћ другом, или су само усмерен на себе? Врло брзо смо заборавили то.

Да ли учите своју децу да оно у шта верују није основ и разлог да неког ко није као они омаловажава, одбацује, и изопштава као мање вредног? Шта можете да очекујете за последицу? Да ли се надате исправном и добром за последицу?

Страшне ствари нам промичу, док родитељи све више очекују да њихову децу одгајају наставници и стручни сарадници, занемарујући своју улогу у животу детета, и оно што деца гледају од родитеља односно оно с чиме расту.

Губимо децу, јер смо се ми изгубили у свету лажног сјаја, морала, лажних вредности, глумећи веру, срећу, успех, а за последицу добијамо друштвено неприхватљиве појаве, појаве произашле искључиво из лоших породичних односа, а које онда врло често трагично завршавају.

И заиста не могу, а да не помислим и запитам се чему овај родитељ детета може да се нада, када је своје дете научио да је бити неко други трагично, одвратно, ружно, за осуду?

Одговорно тврдим – ничему добром.

Аутор: мр сц. Едина Осмић-Шадић, психотрапеут у супервизији