Хелен Дорон: Само до седме године деца страни језик уче као матерњи

14 октобра, 2019

Госпођа Хелен Дорон, ауторка познате Хелен Дорон методе учења енглеског језика, гостовала је у августу у Београду поводом Конференције о раном развоју у организацији Хелен Дорон Србија. Тим поводом разговарали смо са њом о предностима двојезичности и раног учења страног језика, као и о вези музике и језика.

Лепи Брка: Госпођо Дорон, хвала на издвојеном времену, хвала што сте дошли у Београд.

Хелен: Задовољство је моје.

Лепи Брка: Често долазите у Београд, зар не?

Хелен: Била сам овде пре пет година, поводом петнаесте годишњице Хелен Дорон школе енглеског у Београду, а сада прослављамо двадесету годишњицу и ето ме опет.

Лепи Брка: Овде имамо конференцију, о чему је она?

Хелен: Имамо конференцију о раном развоју детета, о првим годинама. То је врло узбудљива конференција, одржава се у Привредној комори Србије. На њој много стручњака, националних или локалних стручњака из Србије и ја говоримо о различитим аспектима раних година и о раном развоју деце и осталим важним стварима које би родитељи требало да знају.

Лепи Брка: Одлично. А како се осећате поводом 20 година Хелен Дорон франшиже у Београду? Двадесет година је дуг период.

Хелен: Па… Прошла је 21 година откако сам први пут упознала Тању Петковић, а 20 година откако је почела да ради и предаје у Београду. Брзо је постала франшизер центра за учење, а после тога и мастер франшизер. Она има франшизе широм Србије, капацитет још није попуњен, још увек трагамо за још купаца франшизе. Али и сад их имамо доста. То значи да деца у Београду од 3 месеца, па до 19 година, могу да уче енглески уз ову веома посебну методологију. Врло је узбудљиво вратити се овде и опет видети напредак, јер Тања заиста обавља невероватан посао. Тако је увек и било. Одувек је била визионар, али у исто време и детаљиста. И иако има пословну главу на својим раменима, много пажње придаје педагошкој страни и ништа је неће удаљити од те педагошке изврсности, а то значи да Србија добија изузетну услугу.

Лепи Брка: Поменули сте децу од три месеца до 19 година, зар не? Дакле, рани развој и двојезичност. Која прича стоји иза тога?

Хелен: Када дете учи језик до седме године, по методи матерњег језика, а то подразумева метод имерзије, може га научити као свој матерњи језик. Истраживања веома јасно показују да само до седме године дете може научити граматику било ког језика као свој матерњи језик, после тога га могу научити довољно добро или чак веома добро, али никада као матерњи језик. До седме године га уче као матерњи језик, уколико је примењен метод имерзије. Од осме до десете године већ долази до оштрог пада, али и то је опет боље него када почну у једанаестој години када га уче као материјал, што значи не баш добро. Наша методологија која се примењује на ране године и у ствари на све године је методологија поновљеног позадинског слушања. Шта то значи? То значи да имају звучне записе или ЦД-ове, зависи од земље, неке земље имају ЦД-ове, а неке звучне записе, подељене на период од два месеца, а њих слушају у позадини док једу, спавају, играју се или се купају. Они не обраћају пажњу, то је у позадини. Али када дођу на час, они све знају. Знају звукове, знају песме, имају осећај, али не знају значење. Наши наставници су обучени да дају значење. Наши планови часова, на пример, су пуни активности. Има 20 активности по часу, а наставнику је потребно сат времена да се припреми за час који траје 45 минута. Да направи реквизите, све, да прође кроз план, да размисли о методу који ће применити. А они су обучени да дају позитиван подстицај.

Дакле, с једне стране имамо методологију поновљеног позадинског слушања, а са друге стране позитиван подстицај. Који је разлог за то? Дете учи матерњи језик тако што слуша, слуша, слуша.

Беба се роди. У ствари од шестог месеца трудноће већ знамо да могу да чују у материци. Навикавају се на одређене звукове. Када се роди, људи усмеравају језик ка њој, али не кажу: “Здраво, данас је леп дан, шта би желела да радиш?”, већ кажу “Јао, колико си слатка! Па погледај само! Мама!” Заиста причају тако као да је уче. Интонација оде горе, речи су изоловане, мада истини за вољу, деца до деветог месеца већ знају да декодирају низове језика по фреквенцији звука, а то је заиста чудесно. То деца раде, анализирају језик све време, као машине су, можете их видети како анализирају. Чују исту реч, изнова и изнова и једног дана беба каже “Мама”. Можда ће имати девет месеци, можда годину и по, свако дете је прича за себе, али рећи ће “Мама” и мама ће се одушевити: “Вау! Супер си то урадила!” и беба помисли: “Хм, стварно сам то супер урадила, урадићу то опет.”

Дакле, то је поновљено позадинско слушање, а ту је и позитиван подстицај, мајка. Беба се осећа успешном, тако да ће она наставити. Да је мама рекла: ”Пааа, то није било баш добро, реци Дада уместо тога.”, онда би беби можда требало много дуже да проговори.

Дакле, родитељи или старатељи су програмирани да заиста помогну деци да уче. А ово и ми радимо. Обучавамо своје наставнике да дају позитиван подстицај, а то није баш тако лако, како звучи.

То значи да иако дете направи грешку, ми не кажемо Не и не исправљамо га на тај начин. Нађемо начин да га исправимо, а да оно и не осети, понови и на крају кажемо “Одлично!”. Хвалимо децу покретима, звуцима, када ураде ствари које би иначе исправили. И они се осећају успешним. А то их мотивише да иду напред. Такође, поновљено позадинско слушање час чини још забавнијим, јер су деца више укључена. Часови брзо теку и интезивни су. Они заиста, заиста науче.

Дете које је са нама месец дана научи толико тога и већ прича. Не мислим на бебе од три месеца, али трогодишњаци већ причају. Нормално, просечан ђак већ прича, реагује, ради. Чак и после месец дана. Не бих чак ставила ни ново дете у групу после месец дана, јер су остали толико напредовали.

Ово је право учење. Дакле, у чему је значај раних година? У свему! У том периоду дете учи звуке свог језика. Структуру речи и морфологију свог језика. Граматику и синтаксу свог језика. И уче их одлично, уче их лако, уче их природно. Причам само о говору, да не помињем писање и читање. Одрастао човек нема механизам да анализира и упија као дете. Дечји капацитет је бескрајан. И док то ради, дете гради своја мождана кола, оно је рођено са не знам колико билиона неурона, а дође до 86 билиона за отприлике пола године од рођења. А везе између неурона се стварају кроз ово интезивно понављање. Уколико се то ради кроз игру, а то је оно што ми радимо, не морате нешто поновити 400 пута да би се мождана кола добро повезала. Довољно је 10 до 20 пута, јер се то ради кроз игру. Ово показују истраживања.

Ово све ради добро и са децом која касније почну да уче, али не делује исто на мозак старије деце, како делује на млађе. То значи да оно што млађој деци учење језика направи у мозгу, а нема ничег компликованијег од учења језика, ипак деци то одлично и лако иде. И никада немојте да помислите: “О боже, ово је тешко за дете.” Не, није! Нама је тешко. Деци није тешко, не дајте да вас то збуни. Детету је лако. Оно прихвата све што му понудите на систематичан начин. И на сталан начин. И забавно је. Очигледно се не може форсирати, забавно је. Дакле, ми му дајемо језик, а то је најкомпликованија ствар за мозак, али не и тешка. То значи да ће се његова мождана кола користити и после, јер их има много више. Користиће се за било шта што желите да радите, била то неуронаука, ракетна наука, музика и не знам шта све не. Било шта што желите да радите. Чак и спорт. Мождана моћ детета ће бити много јача.

Лепи Брка: Како сте видели везу између језика и музике?

Хелен: У ствари, за то не могу да преузмем заслугу. Први пут је ту везу увидео, бар колико ја знам, доктор Шинићу Сузуки, јапански лекар и виолиниста. Он је почео да даје часове виолине малој деци, његов најмлађи ученик је имао две године. Он их није учио нотама, учио их је да чују језик и да свирају. Његова методологија је подразумевала поновљено слушање код куће у позадини. Ту идеју сам узела од њега. А на часу би одиграли неколико игрица и научили да померају руку. Он је причао да је музика језик и да прво треба да науче језик музике. А ја сам лингвиста, за то сам се школовала и све време анализирам језик. Путовала сам по свету, била сам у многим земљама и видела сам колико је деци тешко да науче језик, зато што су учена погрешно. Учена су кроз читање и писање, а то није језик, то је другачија вештина, али не језик. То је важна вештина, али прво треба да научимо да причамо, како би дете природно и урадило. Дакле, када сам ово чула, у глави су ми се сложиле коцкице и рекла сам:

“О мој Боже, др Сузуки их учи да је музика језик, зашто их ми не учимо да је језик музика.”

Зато што језик јесте музика, интонација, почињемо са интонацијом, почињемо са фонетиком, осећајем за језик. Ово су први и најважнији делови слагалице. Зашто то не радимо? Дакле, одлучила сам да спроведем експеримент. Али пре тога сам истраживала по свету, а ово је било доба пре интернета, тако што сам писала овом издавачу и овој особи која зна ону особу која се појавила у овој књизи, писма су ишла тамо овамо. У тим старим данима. И донела сам закључак да нико то до тада није радио. И била сам веома узбуђена зато што сам добила прилику да експериментишем.

Дакле, мој први циљ је био да, под један, могу да експериментишем, а под два, могу да зарадим новац. Зато што ми је новац био потребан у том периоду. Прихватала сам децу од једне до шест година, јер сам желела само ту старосну групу. И искомбиновала сам језик са техникама раног развоја, које сам научила на другим местима. Све сам то спојила и направила мале курсеве. Ту су биле и касете. Тада су биле касете, на њима сам била ја која певам и свирам клавир, причам риме, радим све. Ужасно је звучало, ја нисам могла да их слушам. Али имала сам списак тога што је на њима и могла сам да га прегледам, а деца су то слушала код куће. Имали смо пуно различитих техника, а на свака два месеца бисмо их променили и на крају године, људи су били веома срећни. И почела сам да добијам телефонске позиве из целе земље. Можемо ли доћи овде, можемо ли доћи онде. Не, не, са троје мале деце, не могу да почнем да путујем по земљи, имам паметнија посла. Али онда су мајке деце која су већ ишла у школу почеле да питају: “Да ли могу да упишем свог десетогодишњака у школу?” или “Да ли могу да упишем свог дванаестогодишњака јер мој петогодишњак прича боље него он, а он учи енглески у школи?” И онда сам себи рекла “Ок, то је то. Мораћемо да почнемо да обучавамо наставнике, то мора бити професионално. А ја ћу направити професионалне наставне материјале.”

Музика је веома битан део ових наставних материјала. Они су пуни песама. Написали смо преко 1000 песама. Песме су базиране на лингвистици. Није то као да узмете било коју песму, британску песмицу за децу, а оне нису писане за учење језика, може се научити мало језика из њих. Оне су писане као политичке изјаве људи којима није било дозвољено да дају било какву политичку критику у то доба, јер би завршили иза решетака и убијени. Они су их зато претварали у песмице за децу.

Музика је врло, врло важна и врло је важан део наших курсева и то не само за енглески. Знате, ми смо образовна група. Почели смо са учењем енглеског језика, зато што сам сматрала да је то нешто што ће највише развити дечји мозак. Мој крајњи циљ је одувек био образовање за децу и родитеље, како би деца имала бољи живот.

Мислила сам да би родитељи могли много више да ураде за своју децу и да разумеју много више само када би разумели мало више за шта је све способан дечји мозак. И да науче више о здрављу деце, такође. Дакле, креирали смо математички систем успут, али ни то није био мој циљ. Имамо и математику за децу узраста од две до 19 година, али не у Србији. Имамо и вртиће, у овом тренутку у три различите земље. У Турској, Украјини и у Јужној Кореји. Ови вртићи стимулишу развој мозга, много је забавно и има пуно игрица јер има пуно садржаја и деца стално пролазе кроз њега. Да, још увек има времена за игру, што је веома битно, непрекинута, слободна игра. Веома је важна за развој деце. Тренутно имамо много специјалних курсева. Имамо мултијезичке курсеве, курсеве физичког образовања, имамо пуно, пуно ствари. Такође имамо и здравствено образовање, јер можемо да проширимо ум, али ако је дете нездраво или развије нездраве навике у јелу, шта смо урадили? И дете мора да буде део околине, пуно саосећања, љубави и свега и да воли природу око себе и екологију.

Дакле, морамо да их научимо вештинама које ће применити на екологију. Ми имамо среће и врло смо развијени у тој области и родитељи разумеју много више у тренутку кад завршимо курс или су већ разумели доста, па их је то и довело нама. И веселимо се почетку рада на основним школама. Јер их родитељи захтевају. Дакле, музика: Да, да, да, све укључује музику, све. Ја пишем песме, заједно са својим музичарем, име му је Нико Леви и сарађујемо већ 35 година. Али песме за тинејџере нисмо ми писали. Нисмо добри у томе. Престари смо. Моја ћерка и мој син су писали песме за тинејџере, они су такође тектописци. Наставили су да развијају тај стил, али са много модернијом музиком. А то је важно.

Лепи Брка: Дакле, оставили сте тај тинејџерски свет млађој генерацији?

Хелен: Оставили смо га млађим људима. Наравно, на тексту песама морамо да радимо Нико и ја, али музика и ритам и певање се ради у новом стилу.

Лепи Брка: Па хвала Вам лепо, ово је било врло просветљујуће, ако сам употребио прави израз. Хвала Вам на издвојеном времену и хвала на свим овим заиста занимљивим информацијама о Вашем раду и о Вашем систему и издвојио бих део када сте рекли да је све музика и да се све врти око музике.

Извор: Детињарије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама