Иза хиперактивне деце могу се крити деликатне ситуације и проблеми. Појам хиперактивности веома је осетљиво питање, а родитељи, учитељи и васпитачи склони су да га лако употребе да би неко дете означили као несташно. Ипак, ово је врло осетљиво питање, нарочито за оне породице са децом којој је дијагностикован АДХД. И данас постоје многи психолози, психијатри и неуролози који верују да поремећаји дефицита пажње, са или без хиперактивности, не постоје.
Овај синдром понашања има врло широк спектар манифестација. Према Марфију и Гордону (1998), АДХД да погађа 2-5% деце. Може се манифестовати пре 7. године. Ако се правилно не дијагностикује и не лечи, врло је вероватно да та деца развију анксиозне поремећаје или чак депресију као одрасли.
Од 19. века знамо за ране случајеве хиперактивне и импулсивне деце са проблемима пажње. Британски педијатар Сир Георге Фредериц Стилл (1868 – 1941) био је први који је описао ово стање. До данас, и клинички психолози и психијатри настављају да бране постојање АДХД-а.
Међутим, постоји нешто што посебно истичу: важност исправне дијагнозе.
Хиперактивна деца немају увек АДХД
Има нервозне деца која испољавају изазовно, агресивно понашање у школи. Исто тако, постоје и деца која су немирна и нису у стању да искажу свој пуни когнитивни потенцијал због услова у учионици који не одговарају њиховим образовним потребама.
Дакле, имамо две веома различите реалности које не можемо класификовати на исти начин под појмом АДХД. Сви ђаци који су лењи, непристојни, агресивни или склони тантруму, не спадају у исту категорију. Ова деца ће имати велику корист од посебног прилагођавања наставног плана и програма за свој синдром понашања.
Међутим, другој деци је потребна друга врста помоћи. У неким случајевима иза хиперактивног детета може се крити нека врста трауме. На пример, може бити насилног, хаотичног или нездравог породичног окружења. У тим случајевима, прилагођавање начина рада у школи или лекови неће моћи да помогну.
Позната студија
Никол Браун је дечји психијатар и ради у болници Џон Хопкинс у Балтимору. Њену посебну студију објавиле су различите медијске куће са врло специфичном сврхом: да се подигне свест о потреби за прецизнијим, осетљивијим и адекватнијим дијагнозама.
На годишњем састанку педијатријских академских друштава, др Браун је представила информације и закључке до којих је дошла у свом раду. Објаснила је да многа деца са дијагнозом АДХД нису била хиперактивна. Та су деца заправо била хипервигиланта и под стресом. Другим речима, показали су знаке трауме.
У тим случајевима ни терапија понашања, ни стимуланси нису деловали. То су биле деликатније ситуације. Открила је да узроци хиперактивности ове деце нису ништа друго до нефункционалне породице или трауматични догађаји које су та деца у неком тренутку претрпела.
Важност исправне дијагнозе
Непажљиво, импулсивно и нервозно понашање није увек знак АДХД-а. То би учитељи, као и свако ко свакодневно ради са децом, требало да знају. Понекад иза хиперактивне деце стоје тешкоће, породична патња и стрес у детињству. Због тога добри професионалци, дечји психијатри и клинички психолози знају да такође треба да процене породицу и сложено окружење у којем дете живи.
Исто тако, требало би истаћи и други важан аспект. Родитељи деце којој је правилно дијагностикован АДХД знају да нису одговорни за овај синдром. Међутим, пред њима је тежак процес. Они морају да се суочавају са хиперактивним дететовим потребама и да на њих одговоре тако да што више умање утицај поремећаја, те да у сарадњи са учитељима помогну детету да има нормално и здраво детињство.