Iza hiperaktivne dece mogu se kriti delikatne situacije i problemi. Pojam hiperaktivnosti veoma je osetljivo pitanje, a roditelji, učitelji i vaspitači skloni su da ga lako upotrebe da bi neko dete označili kao nestašno. Ipak, ovo je vrlo osetljivo pitanje, naročito za one porodice sa decom kojoj je dijagnostikovan ADHD. I danas postoje mnogi psiholozi, psihijatri i neurolozi koji veruju da poremećaji deficita pažnje, sa ili bez hiperaktivnosti, ne postoje.
Ovaj sindrom ponašanja ima vrlo širok spektar manifestacija. Prema Marfiju i Gordonu (1998), ADHD da pogađa 2-5% dece. Može se manifestovati pre 7. godine. Ako se pravilno ne dijagnostikuje i ne leči, vrlo je verovatno da ta deca razviju anksiozne poremećaje ili čak depresiju kao odrasli.
Od 19. veka znamo za rane slučajeve hiperaktivne i impulsivne dece sa problemima pažnje. Britanski pedijatar Sir Džordž Frederik Stil (1868 – 1941) bio je prvi koji je opisao ovo stanje. Do danas, i klinički psiholozi i psihijatri nastavljaju da brane postojanje ADHD-a.
Međutim, postoji nešto što posebno ističu: važnost ispravne dijagnoze.
Hiperaktivna deca nemaju uvek ADHD
Ima nervozne deca koja ispoljavaju izazovno, agresivno ponašanje u školi. Isto tako, postoje i deca koja su nemirna i nisu u stanju da iskažu svoj puni kognitivni potencijal zbog uslova u učionici koji ne odgovaraju njihovim obrazovnim potrebama.
Dakle, imamo dve veoma različite realnosti koje ne možemo klasifikovati na isti način pod pojmom ADHD. Svi đaci koji su lenji, nepristojni, agresivni ili skloni tantrumu, ne spadaju u istu kategoriju. Ova deca će imati veliku korist od posebnog prilagođavanja nastavnog plana i programa za svoj sindrom ponašanja.
Međutim, drugoj deci je potrebna druga vrsta pomoći. U nekim slučajevima iza hiperaktivnog deteta može se kriti neka vrsta traume. Na primer, može biti nasilnog, haotičnog ili nezdravog porodičnog okruženja. U tim slučajevima, prilagođavanje načina rada u školi ili lekovi neće moći da pomognu.
Poznata studija
Nikol Braun je dečji psihijatar i radi u bolnici Džon Hopkins u Baltimoru. Njenu posebnu studiju objavile su različite medijske kuće sa vrlo specifičnom svrhom: da se podigne svest o potrebi za preciznijim, osetljivijim i adekvatnijim dijagnozama.
Na godišnjem sastanku pedijatrijskih akademskih društava, dr Braun je predstavila informacije i zaključke do kojih je došla u svom radu. Objasnila je da mnoga deca sa dijagnozom ADHD nisu bila hiperaktivna. Ta su deca zapravo bila hipervigilanta i pod stresom. Drugim rečima, pokazali su znake traume.
U tim slučajevima ni terapija ponašanja, ni stimulansi nisu delovali. To su bile delikatnije situacije. Otkrila je da uzroci hiperaktivnosti ove dece nisu ništa drugo do nefunkcionalne porodice ili traumatični događaji koje su ta deca u nekom trenutku pretrpela.
Važnost ispravne dijagnoze
Nepažljivo, impulsivno i nervozno ponašanje nije uvek znak ADHD-a. To bi učitelji, kao i svako ko svakodnevno radi sa decom, trebalo da znaju. Ponekad iza hiperaktivne dece stoje teškoće, porodična patnja i stres u detinjstvu. Zbog toga dobri profesionalci, dečji psihijatri i klinički psiholozi znaju da takođe treba da procene porodicu i složeno okruženje u kojem dete živi.
Isto tako, trebalo bi istaći i drugi važan aspekt. Roditelji dece kojoj je pravilno dijagnostikovan ADHD znaju da nisu odgovorni za ovaj sindrom. Međutim, pred njima je težak proces. Oni moraju da se suočavaju sa hiperaktivnim detetovim potrebama i da na njih odgovore tako da što više umanje uticaj poremećaja, te da u saradnji sa učiteljima pomognu detetu da ima normalno i zdravo detinjstvo.