Hoće li naša deca biti bolji ljudi ako vaspitne ćuške zakonom predstavimo kao teroristički napad

18 decembra, 2016

Nikako ne treba tući decu. Osim ako to ne zasluže. Što, uzgred, važi i za žene! Ovo je moja omiljena šala, pošto oni koji me dobro poznaju znaju kako bih posle ovakvih mačističkih eksperimenata junački prenoćio na terasi. Tamo bi me poslala moja draga ženica. Kćerkica bi najverovatnije, posmatrajući taj čin demonstracije matrijarhata, sve vreme aplaudirala.

Da li opšta tendencija feminizacije muškaraca, što se zapravo krije iza najnovije teme koja zaokuplja javni prostor, a to je – treba li tući decu ili ne – ulazi u završnu fazu? Šta se krije iza proglasa ajatolaha i ajatolahtkinja ljudskih prava koji pod zaštitom prava dece zapravo žele da sve nas za koje se opravdano sumnja da nosimo pantalone, ubede kako ćemo zaista završiti zaključani na terasi u patofnama.
Po doktrini komesara i komesarki tog novog vaspitnog poretka i legendarni Duško Radović bio bi podvrgnut osudi okoline. Vezali bi ga za stub srama, nazvali bi ga fašistom, stavili bi mu okove, samo zbog svoje jeretičke misli: „Tucite svoju decu čim primetite da liče na vas.” Nisam se pridržavao pravila čika Duška. I šta sam dočekao? Eno je, moja kćerkica postala – ista ja. Naime, dobro piše, pa sam ozbiljno zabrinut za njenu budućnost. Da sam joj lupao vaspitne ćuške kad je bila mala, možda bi otišla u bankarke ili stečajne upravnice? Da, apsolutno se zalažem za vaspitne ćuške, rizikujući da me proglase za kalifa „novog roditeljstva”.
Moj pokojni otac nije bio tako human. Dva puta mi je zavalio takve šamarčine da sam se nekoliko puta okrenuo oko svoje ose. Posle toga nas je sve vodio na šampite i bozu, kao da se ništa nije dogodilo.
U oba slučaja bio je u pravu. Jedanput sam sa društvom zvonio po hodnicima u kraju, pa sam bežao. Nazvali smo se „banda zvučnih siledžija”. Prijavile su me zle komšije, opominjući ćaleta kako lagano klizim ka delikvenciji. Ćaletu je bilo dovoljno da čuje reč „banda”, pa da mu se smrači. Drugi put nisam došao kući posle ekskurzije, već smo drugari i ja za nekim curama odjurili na Kališ. I tamo smo zanoćili, ako razumete šta sam hteo da kažem.
Obrazi mi bride kada se setim brige mojih roditelja koja je eskalirala nasiljem. Bilo je to doba kada nisu postojali agitpropovci političke korektnosti. Bilo je to doba kada su naši matorci od nas želeli da naprave dobre ljude.
Hoće li naša deca biti bolji ljudi ako vaspitne ćuške zakonom predstavimo kao teroristički napad? To nije dokazano. Kao što nije dokazano ni ono prvo. Poznajem mnogo onih koji nisu dobijali batine, pa su postali istinski kreteni.
I, šta sad? Možda je lek da što više vremena provodimo sa klincima. Pa, i ako padne neka ćuška, bože moj. Nisu valjda duše prodane, pa da cinkare mamu i tatu?
 
Aleksandar Apostolovski
Politika

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama