Kristina Glišić je umetnica čije je stvaralaštvo nešto što ne viđate svakog dana. Bavi se digitalnom umetnošću, slikanjem, ali i – izradom rukotvorina uz pomoć tehnike String Art. Njena jedinstvena i ručno rađena dela možete pronaći na Instagram stranici Ekser i konac.
Ipak, osim svojim radovima, našu pažnju privukla je i jednom neobičnom i vrlo hrabrom odlukom – da se porodi kod kuće. Njena priča o tome budi tako mnogo emocija, pa smo je zamolili da za Zelenu učionicu napiše svoje iskustvo.
I evo ga, za sve mame koje razmišljaju, žele, ali se ne usuđuju.
„Oko 4 sata ujutru, četiri dana posle termina, probudila me je jaka kontrakcija. Ustajem, prelazim u drugu sobu da ne budim Vladu i da ispratim kako napreduje. Ležem u nadi da ću spavati još, ali posle 4-5 minuta me budi sledeća! Pomislim da umišljam i nastavljam da ležim, kad stiže sledeća u istom razmaku!
Ustajem i nalazim položaj stojeći oslonjena o labavo u kupatilu, njišući kukovima kada naiđe kontrakcija. Tu provodim naredna 2 sata. Radujem se što ću uskoro upoznati naše čedo! Gledam se u ogledalo i bodrim! Spremna sam! To je taj dan koji smo toliko čekali!
Javljam duli da je krenulo i oko 6 budim Vladu.
Uzbuđeni i srećni pospremamo po stanu. Nalazim još zgodnije mesto, oslonjena o šank, glava na peškirima, ljuljam kukovima.
Kontrakcije se ređaju, postepeno pojačavaju. Ubrzo dolazi dula, ćaskamo u pauzama.
I to tako traje ceo dan, nekad jače, nekad slabije, nekad se preklapaju, i postaju intenzivnije. I dalje mi odgovara jedino da stojim oslonjena o šank, ništa drugo ne prija.
Nemam osećaj za vreme, sati prolaze kao minuti. Van vremena sam, i van prostora. U svom svetu.
Prija mi povremeno tuširanje, oslonjena o Vladu, masaža karlice, stopala.
Jedem med, so, slane grickalice, pijem vodu.
Molim se, ponavljam neke meni bitne rečenice, zamišljam otvaranje grlića, pričam sa bebom.
Primećujem da već traje duže, i da nema nekog vidnog pomaka. Uveče oko 22.00 odlučimo da pozovemo babicu i posle razgovora poželim da ona dođe. Iako smo porođaj zamišljali bez babice, u ovom trenutku menjam odluku. Nismo je upoznali pre toga, imale smo samo jedan kratak razgovor.
Osećam da mi treba promena, ustalila se energija.
Stiže babica posle sat vremena, dula odlazi, Vlada izlazi u šetnju.
Sa babicom mi jako prija, malo ćaskamo, kontrakcije sve intenzivnije. Sada više ne njišem kukovima, nego ih bukvalno tresem iz sve snage kada naiđe kontrakcija. Noge i stopala jako bole posle toliko stajanja. Utrnula su.
Babica predlaže da probam malo da dremnem. Bude me kontrakcije i moram da ustanem, jer ležanje nikako ne prija.
Potpuno uronjena u dubinu svog sveta, retko šta okolo više primećujem.
Negde oko 3 izjutra puca vodenjak, i posle toga postaje još intenzivnije!
Oko 6 poželim da me babica pregleda. Skoro potpuno otvoren grlić, ali beba visoko i nema napona.
Babica predlaže da nas ostavi da budemo sami, da se dodatno povežemo i opustimo i da pokušam da odmorim. Prihvatamo.
Dremam uz kontrakcije koje bude, i oko 8 ulazim u kadu. Topla voda jaaaako prija. Vlada dogreva u šerpama, jer bojler ne stiže tako brzo da zagreje.
U kadi sam narednih 7-8 sati.
Posle dve neprospavane noći gubim snagu, iscrpljena sam, ne mogu više da stojim. Voda me dodatno uspavljuje, ali nemam snage ni za šta drugo.
Vlada me poliva preko stomaka kada naiđe kontrakcija. Na vezi smo sa babicom i dulom.
Jedem voće, pijem vodu često. Treba mi energija, znam da me čeka još veliki posao.
Posle nekoliko sati u kadi kreće mešanje, javljanje napona. Naponi su mi još bolniji nego kontrakcije, što povezujemo sa mojim priraslicama u stomaku, zbog prethodnih operacija.
I sada, na izmaku snage, stiže onaj trenutak gde pomislim da ne mogu dalje i da postoji neka blokada.
Jer dobijam dve poruke od tela, nagon da guram, a u isto vreme i nepodnošljivu bol. Ne znam da li smem da guram preko te boli, šta ako nešto nije u redu. Zbunjena sam.
Tu smo posumnjali, čak i razgovarali o drugim opcijama i traženju pomoći.
To je bio taj čuveni trenutak tranzicije, koji nam se neprimetno ušunjao. Kad smo prihvatili kakav god scenario završetka, samo da smo beba i ja dobro, nekako se energija promenila. Isplakali se. Otpušten je strah i sve se menja. Prihvatanje.
Naponi su prejaki, i još jači nagon koji me tera da guram. Ne smem da ga ispratim zbog straha od bola, ali me svejedno obuzima.
Zovemo babicu da dođe, pregleda me i kaže da je bebica tu na 2 cm, i ohrabruje me da promenim položaj i da napone ispratim dodatnim guranjem i da će se sve završiti jako brzo.
Oko 15.00 sakupim nekako snage da ustanem na kolena u kadi. Ispratim dodatnim guranjem napone, i posle nekoliko minuta osećam pritisak na karlično dno, i čuveni “ring of fire”, izlazi glavica, mala pauza, ne čekam ni sledeći napon već sama guram lagano, i izlazi cela naša Zora! Naše sunce!
Zasijalo celo kupatilo od ljubavi i svetlosti!
Sve prestaje, svaka bol, ništa sem radosti, ljubavi, večičanstvene sreće ne postoji.
Konačno smo zajedno! Uspele smo!
Uzimam je iz vode, podižem, gledam, divim se! Ona širi ruke i dolazi nam u zagrljaj!
Kakav veličanstveni trenutak.
Koliko smo je čekali!
Vlada je tu pored nas, u suzama. Plače Zora, plačemo i mi! Upijamo je, mazimo, čudimo se. Koliko je savršena. Hvala Bogu!
Polako ustajem iz kade, odlazimo u krevet svi, da se polako upoznajemo i volimo. Ona se odmah kači na dojku, gledajući nas u oči.
Potpuno blagostanje prisutno u prostoriji. Raj. A mi samo u nju gledamo i ne verujemo šta smo upravo doživeli.
Ručkala sam urme sa maslacem, pila čaj od koprive.
Babica sve vreme prati krvarenje i posteljicu, posle 50-ak minuta jednim naponom je rađam, celovitu.
Pupčanik preseca Vlada posle 3 sata.
Tušnula sam se uz pomoć babice, i nastavila da se mazim sa mojom mekanom, mirisnom božanstvenicom.
Nismo se odvajale.
Iako preumorna i bez sna dva dana, obuzeta sam beskrajnom radošću! Kakav dan!
Ostvarena najveća želja.
Javljamo našim najmilijima vesti.
Porođaj je trajao 35 sati. Skoro bez duže pauze.
Rodila se jedna porodica. Na zdrav, normalan, prirodan način. Kao što se oduvek i radilo.
Hvala Gospodu što nas je blagoslovio ovakvim iskustvom za koje smo se molili.
Hvala Zori što nas je izabrala!
Daćemo sve od sebe da joj pružimo sve što joj treba.“
*Dodatak*
Jedan veliki razlog zašto ovo delim sa vama je zato što znam koliko su meni značila tuđa iskustva, koliko su me nadahnula i dala mi snagu.
Tako da, ako iz ovoga bude jedna žena donela drugačiju, svesnu odluku o svom telu, biću najsrećnija.
Pre svega hoću da iskažem svoje veliko poštovanje, naklon i divljenje svakoj ženi, majci! Svaka je za mene boginja! Kakvo god iskustvo bilo, na koji god način rodila, za mene si kraljica!
Sve što delim je iz mog ličnog iskustva, ne želim da uvredim, potcenim nikoga ni sa čim. Ja sam imala savršeno zdravu trudnoću, i ja sam zdrava, kao i beba, što je olakšalo sve u donošenju bilo koje odluke.
Kućni porođaj je u moju svest ušao još pre 7-8 godina, na početku veze sa mojim Vladom. Slučajno (ili ne) sam naišla na knjigu o kućnom porođaju u digitalnom formatu i čitala je na telefonu u gradskom prevozu na putu do faksa. Zapratila sam sve moguće stranice na Instagramu koje o tome pišu, dele fotografije i video snimke.
Polako, ali sigurno sam topila nesvesno usvojena pogrešna uverenja. Od tada ja tako zamišljam svoj porođaj.
U međuvremenu sam upoznavala mnogo žena koje su imale takvo divno iskustvo.
Postepeno se moja svest o porađanju oblikovala tako da sam to videla kao jedan normalan, neminovan, sveti događaj.
Tokom trudnoće sam upijala i slušala mnogo priča žena sa lepim iskustvom kućnog porođaja, i u svakoj priči videla nas. Slikovito sam sve zamišljala, ispisivala svoje želje, osećanja, neprestano pričala sa bebom, molila se da i mi dočekamo bebu na najdivniji način, u miru, radosti, ljubavi sa pravim ljudima, u pravo vreme.
Zašto kućni porođaj?
Zato što hormoni koji upravljaju njime najbolje rade u poznatoj, mirnoj, tihoj sredini. Slično vođenju ljubavi.
Sa voljenim ljudima, bez ometanja, bez žurbe, bez moranja bilo čega.
Nema odvajanja, neprestano smo svi zajedno. I tata koji je jednako bitan.
Ono što sam kući mogla da radim je promena položaja, uzimanje hrane i pića, tuširanje, slušanje muzike… sve što mi se u svakom trenutku radilo, mogla sam bez ikakve smetnje.
Beba zaslužuje da odmah zagrli svoje roditelje, da je niko drugi ne uzima, meri, pregleda… sve to može da čeka.
Prvi trenuci su neponovljivi, ostavljaju otisak za ceo život.