Dušebrižnik retko spava, ponajviše onaj koji pomaže komšiji, kada već ne može sebi. Ponegde provejava zapitanost: možda su prosvetni pregalnici mogli da iskažu inicijativu snažnije? Da preduprede proteste studenata i đaka, pa da sopstvena pleća pod pendreke postave?
Istina: veća nebuloza od cirkularnog štrajka teško da je viđena još od legendarnih dana kada smo javno „orošavali“ ministra Verbića. A konkurencija je zaista žestoka – srpska prosveta već decenijama proizvodi lakrdije na industrijskom nivou. Ministar Šarčević, u maniru modernog Šerloka, tražio je da svi policiji pokažu rezervne kese s testovima iz matematike – da se utvrdi „gde je procurilo.“ Sva je prilika da sistem pomahnitalo štrca na sve strane. „Ringišpil štrajk“ slika je i prilika iznemoglog obrazovanja.
Izum kružnog protesta po školskim upravama barem je zabavan. Ništa manje nije se ni očekivalo od podanika ministarstva koje se hrabro proklamuje kao evropski lider u inovacijama. Tako se nažalost bune oni koji osećaju, misle, i pamte, a nemaju dovoljno sredstava ni za svakodnevno bitisanje, kamoli za obustavu rada. Niti imaju vodstvo da ih u tome materijalno podrži, što je osnova cehovskih organizacija.
Nakon tragedije u OŠ „Vladislav Ribnikar“, Ministarstvo nam je prve sedmice nove nastavne godine nadobudno poručilo: „Razgovarajte s decom!“ Kao da smo do tada jezike pod ključem držali, da ne bismo deci oči otključali – jer šta bi deca videla? Sledeći nepisano slovo, silnici uvek smetnu s uma nešto suštinsko. Priroda sile takva je da se naposletku saplete o sopstvenu nadmenost u sistemu gde „rasuti delovi ubrzano putuju sve dalje od ljudskog središta.“ Brojne projekte u prosveti, već decenijama kao po pravilu kroje ljudi koji odlazak u pravu učionicu odlažu kao što Ministarstvo prolongira Malu maturu. U takvoj pometnji, nastavnik još ima prednost rada na terenu – sa realnom decom, i kompleksnim svakodnevnim problemima.
Ovih dana sam s razlogom ponosan na sapatnike iz prosvetne prakse. Verovali ili ne, dokazi pokazuju da su sve vreme razgovarali s decom. Bravo za obrazovanje! Govorili smo o suštinama, bez odlaganja, uvijanja i ispraznosti. Otvoreno, i iskreno. Kontemplirali smo pravdu, slobodu, i lepotu, sve one „male“ i trenutno skrajnute stvari zahvaljujući kojima jedno zdravo društvo opstaje i traje. Iskoristili smo represiju i zanemarivanje obrazovanja za iskren dijalog. Možda je naša „prošlost bila burna i teška, ali nije bila ni bedna, ni besmislena…“
Možda je još bitnije što smo čuli jedni druge. Nismo se oglušili na sveopštu zapitanost o usmerenju destruktivnog društva. Postoji još jedna jednostavna spoznaja do koje se iz sigurnosti fotelje ne dopire: nastava struji u oba smera. Onaj ko ne ume da sluša, ne treba ni da priča. Ovih dana staloženo osluškujemo: šta su stvarna postignuća prosvete? Kakvi su nam ishodi? Valjda je sada svima jasno.
A kako su deca? Za početak, deca su odrasla. Naučila su da duboko osećaju, ispravno misle, i dugo pamte. S druge strane, nisu pritisnuta dnevnom politikom, kreditima, ucenama… Uzgred su „pokupili“ i protest kao nužni oblik bitisanja ljudi u nečovečnim okolnostima. „Postoji zvanično mišljenje, koje nije intelektualno već političko, i ne možemo ga uzdrmati,“ pisao je Bodrijar. Deca su odlučila za zadrmaju dotrajalo drvo koje nas drži u tami. Ko će pasti, videćemo.
Hvala na pitanju, deca su dobro.
Autor: Jovan Jona Pavlović, nastavnik matematike