Душебрижник ретко спава, понајвише онај који помаже комшији, када већ не може себи. Понегде провејава запитаност: можда су просветни прегалници могли да искажу иницијативу снажније? Да предупреде протесте студената и ђака, па да сопствена плећа под пендреке поставе?
Истина: већа небулоза од циркуларног штрајка тешко да је виђена још од легендарних дана када смо јавно „орошавали“ министра Вербића. А конкуренција је заиста жестока – српска просвета већ деценијама производи лакрдије на индустријском нивоу. Министар Шарчевић, у маниру модерног Шерлока, тражио је да сви полицији покажу резервне кесе с тестовима из математике – да се утврди „где је процурило.“ Сва је прилика да систем помахнитало штрца на све стране. „Рингишпил штрајк“ слика је и прилика изнемоглог образовања.
Изум кружног протеста по школским управама барем је забаван. Ништа мање није се ни очекивало од поданика министарства које се храбро прокламује као европски лидер у иновацијама. Тако се нажалост буне они који осећају, мисле, и памте, а немају довољно средстава ни за свакодневно битисање, камоли за обуставу рада. Нити имају водство да их у томе материјално подржи, што је основа цеховских организација.
Након трагедије у ОШ „Владислав Рибникар“, Министарство нам је прве седмице нове наставне године надобудно поручило: „Разговарајте с децом!“ Као да смо до тада језике под кључем држали, да не бисмо деци очи откључали – јер шта би деца видела? Следећи неписано слово, силници увек сметну с ума нешто суштинско. Природа силе таква је да се напослетку саплете о сопствену надменост у систему где „расути делови убрзано путују све даље од људског средишта.“ Бројне пројекте у просвети, већ деценијама као по правилу кроје људи који одлазак у праву учионицу одлажу као што Министарство пролонгира Малу матуру. У таквој пометњи, наставник још има предност рада на терену – са реалном децом, и комплексним свакодневним проблемима.
Ових дана сам с разлогом поносан на сапатнике из просветне праксе. Веровали или не, докази показују да су све време разговарали с децом. Браво за образовање! Говорили смо о суштинама, без одлагања, увијања и испразности. Отворено, и искрено. Контемплирали смо правду, слободу, и лепоту, све оне „мале“ и тренутно скрајнуте ствари захваљујући којима једно здраво друштво опстаје и траје. Искористили смо репресију и занемаривање образовања за искрен дијалог. Можда је наша „прошлост била бурна и тешка, али није била ни бедна, ни бесмислена…“
Можда је још битније што смо чули једни друге. Нисмо се оглушили на свеопшту запитаност о усмерењу деструктивног друштва. Постоји још једна једноставна спознаја до које се из сигурности фотеље не допире: настава струји у оба смера. Онај ко не уме да слуша, не треба ни да прича. Ових дана сталожено ослушкујемо: шта су стварна постигнућа просвете? Какви су нам исходи? Ваљда је сада свима јасно.
А како су деца? За почетак, деца су одрасла. Научила су да дубоко осећају, исправно мисле, и дуго памте. С друге стране, нису притиснута дневном политиком, кредитима, уценама… Узгред су „покупили“ и протест као нужни облик битисања људи у нечовечним околностима. „Постоји званично мишљење, које није интелектуално већ политичко, и не можемо га уздрмати,“ писао је Бодријар. Деца су одлучила за задрмају дотрајало дрво које нас држи у тами. Ко ће пасти, видећемо.
Хвала на питању, деца су добро.
Аутор: Јован Јона Павловић, наставник математике