Vozili su 13 dana. Bez dana pauze. Prešli su 1400 kilometara na dva točka. Spavali su crkvama, apartmanima, ali najviše u domovima naših ljudi koji su ih srcem primali. Dočekivali ih suzama i ljubavlju u svakom gradu u koji su stigli. Krenulo je njih 80. Stiglo 80.
Nosili su sobom zastave, himnu, srpske pesme, patriotizam, neizmernu ljubav prema svojoj zemlji. Njihova borba probudila je najpre celu Srbiju, sada i Evropu. Fotografije suza, emocija, žrtve koju nose, ranjavih nogu, od sunca preplanule kože svakog dana stizale su najpre iz Srbije, sada putuju svetom.
Govorili su neki zlonamerni ili zaslepljeni kako se ova deca ne bore za Srbiju, kako su njihove suze lažne, rane smešne, a ljubav veštačka. Kako sve rade za nekakav novac. To je zato što u drugima, najčešće, vidimo sebe.
Ali oni nisu marili. Njihov je cilj veliki, upornost nesalomiva, osmeh iskren, obrazovanje neupitno, snaga beskrajna.
I sve tako nošeni ljubavlju, voljom, istrajnošću, oni su stigli na svoj cilj. I dok ih sad gledamo, suze zadržavamo i pitamo se – čime smo ih MI, baš MI zaslužili?
I ko ima srce od kamena i može da kaže kako ova deca nisu nešto najsvetije što na svetu imamo?
Nadamo se da je takvih sve manje. Jer i posle 1400 kilometara, oni i dalje ne odustaju. Jer niko nije umoran.
Hvala Vam, deco, što ste baš naši i što ste tako odlučni da naši i ostanete.
Hvala vam što ste u prestonicu Evrope ušli noseći majice sa likom srpskog ratnika iz Prvog svetskog rata.
Hvala vam što ste zastavi vrati ponos, himni značaj, patriotizmu smisao.
Hvala vam što ste nesalomivi, lepi, satkani od čiste ljubavi.
I hvala vam što zbog vas plačemo svaki dan.
Niko nije umoran.