Возили су 13 дана. Без дана паузе. Прешли су 1400 километара на два точка. Спавали су црквама, апартманима, али највише у домовима наших људи који су их срцем примали. Дочекивали их сузама и љубављу у сваком граду у који су стигли. Кренуло је њих 80. Стигло 80.
Носили су собом заставе, химну, српске песме, патриотизам, неизмерну љубав према својој земљи. Њихова борба пробудила је најпре целу Србију, сада и Европу. Фотографије суза, емоција, жртве коју носе, рањавих ногу, од сунца преплануле коже сваког дана стизале су најпре из Србије, сада путују светом.
Говорили су неки злонамерни или заслепљени како се ова деца не боре за Србију, како су њихове сузе лажне, ране смешне, а љубав вештачка. Како све раде за некакав новац. То је зато што у другима, најчешће, видимо себе.
Али они нису марили. Њихов је циљ велики, упорност несаломива, осмех искрен, образовање неупитно, снага бескрајна.
И све тако ношени љубављу, вољом, истрајношћу, они су стигли на свој циљ. И док их сад гледамо, сузе задржавамо и питамо се – чиме смо их МИ, баш МИ заслужили?
И ко има срце од камена и може да каже како ова деца нису нешто најсветије што на свету имамо?
Надамо се да је таквих све мање. Јер и после 1400 километара, они и даље не одустају. Јер нико није уморан.
Хвала Вам, децо, што сте баш наши и што сте тако одлучни да наши и останете.
Хвала вам што сте у престоницу Европе ушли носећи мајице са ликом српског ратника из Првог светског рата.
Хвала вам што сте застави врати понос, химни значај, патриотизму смисао.
Хвала вам што сте несаломиви, лепи, саткани од чисте љубави.
И хвала вам што због вас плачемо сваки дан.
Нико није уморан.