Као што сам у неком од претходних чланака написао, списак замерки и наставничких мука је подугачак… Можда је коначно дошло време да га саставимо и објавимо.
Списак није састављен по важности тема које нас муче (свакоме је своја мука највећа), већ редоследом како ми је надолазила инспирација. Па да почнемо…
Последњи догађаји у просветарској Србији једну муку стављају на чело листе:
- Партијско постављање директора установа супротно одлукама Наставничког већа, Школског одбора, па и вољи родитеља
Изгледа да ће постати пракса да се одлуке из зборница бране на школским двориштима заједно са родитељима.
- Снимање телевизијских часова за наставу на даљину
Такође веома свежа тема. Треба ли и зашто само толико да буде плаћен тај додатни рад наставника? Може ли неко (директор, школска управа) присилити наставника да снима часове ако не жели? Нису сви добри наставници жељни медијске пажње или изложености јавној критици (омиљеном спорту међу наставницима и родитељима).
- Услови за рад ученика и наставника
Неадекватни простори по величини, осветљењу, грејању, расхлађивању… У условима пандемије многе учионице су мале да приме 15 ученика ако желимо испоштовати прописану дистанцу. Користе се и просторије без довољно природне светлости. Постало је нормално да у мају и јуну радимо у учионицама у којима је температура 30 степени, а током зиме 13-18 степени. Немамо клима уређаје, а застарели системи грејања нису довољни да ученици бораве у топлим просторијама.
Нису све учионице опремљене савременим наставним средствима, немају сви наставници и ученици рачунаре и паметне телефоне, интернет, информатичко знање, а подразумева се да је то неопходно за наставу у време пандемије.
Неко би овде сигурно додао… Тоалетизација (замена чучаваца) пре дигитализације!
- Употреба личних средстава у службене сврхе
Тешко да постоји професија осим просвете у којој запослени троше своја средства за рад – лични лаптоп и мобилни телефон, штампач, скенер, фотоапарат, кућни интернет; купују папир за штампање, фломастере, маркере, креде у боји…; плаћају стручно усавршавање и коришћење образовних апликација; користе своје возило и финансирају гориво за превоз ученика на такмичења… и још много тога.
- Радно време и оптерећење наставника
Решења о 40-часовној радној недељи не показују праву ангажованост запослених. Структура задужења, која је важила пре 20 година, мора да се мења. Наставницима су натурене многобројне административне обавезе које једноставно „не стају“ у решења, а оно чега нема у решењу неће бити ни плаћено.
Посебно би се требало посветити вредновању рада у комбинованим одељењима и продуженом боравку. Наставници који раде у таквим одељењима имали би шта да кажу на ову тему.
Решења о 40-часовној радној недељи касне. Сведоци смо да многи директори не знају како да их саставе, а да не оштете запослене. Министрово „продужено“ радно време их је довело у неприлику. Јасно је да неки уместо 4-5 часова дневно, држе 8-9 скраћених. Сваки час је целина за себе, па трајао и само 30 минута. Рад са две групе ученика у размаку од 3-4 сата није исти час, иако су наставници натерани да га тако евидентирају у дневнику. Многима је начињена неправда, а колико њих ће бити спремно да судски истерује правду, видећемо. НСПРВ је спреман за пилот тужбе, остало зависи од појединаца.
- Стручно усавршавање наставника
Овогодишњи рад на даљину у условима ванредног стања показао је сву бесмисленост досадашњег начина стручног усавршавања. Дигиталне компетенције појединих наставника су поражавајуће. Јурцање за бодовима и бирање јефтиних, често бескорисних семинара мора бити прекинуто. Усавршавање које нема примену у раду нема смисла. Скупљени бодови за продужење фамозне виртуелне лиценце (на сваких 5 година) немају вредност ако није научено нешто примењиво у учионици.
- Администрација
Војничким речником речено, наставници су постали ћате. Нисмо више мастиљаре, јер смо наливперо заменили тастатуром, те напредовали до дактилографа (без курса, па већина куца једним прстом). Свима је јасно да је настава најмање занимљива и битна за екстерне евалуаторе рада у школама. Тражи се само папирологија – извештаји, анализе, евалуације, самоевалуације, табеле, портфолија… нема краја. Трпи настава, трпи знање ученика, а наставници затрпани папирима губе и оно мало преосталих живаца. Стрес никад није био већи.
- Преобимни планови и програми
Верујем да би сваки наставник могао нешто рећи о овом проблему који се превлачи деценијама и опире свакој спроведеној реформи.
- Дописи
Дописи су постали синоним за тешко иживљавање над просветним радницима. Попут многих закона и дописи се могу тумачити на два (или више) начина, свако како му одговара. Упутства, за чије разумевање треба упутство, слудила су наставнике ове године. Наставницима су посебно омиљени дописи типа „данас за јуче“.
- Таблоидизација образовања
До многих информација битних за просветне раднике долазимо читајући изјаве надлежних у дневним новинама и таблоидима. Исте информације, званичним каналима, до школа стижу са 2-3 дана закашњења.
Наставници су под лупом јавности и једва се чека да о нама пишу у негативном контексту. Док се лопови, убице, пљачкаши и остали преступници у медијима означавају иницијалима, о „лошим“ просветним радницима се пише пуним именом, презименом и надимком. Да ли је ико заборавио случај „Шакира“?
- Радимо за бодове
Као што сам написао, многе наше активности немају места у 40-часовној радној недељи, па је веома перфидно смишљено да то спада у стручно усавршавање у оквиру колектива. Е, то је тек смејурија од бодовања.
Ангажовање на завршном испиту такође се „плаћа“ бодовима. И сваке године, као доказано добар у том послу, пролазиш исто „стручно усавршавање“. Најбоље је образложење… „Ти си већ био, знаш шта треба, а он је нов па не зна. А имаш и ауто.“ Не, ја сам рођен с тим да знам шта ради супервизор, не морам читати упутства! Нек се зна!
У ову категорију спада и јесења акција на снимање ТВ часова: 1 час = 5 бодова, 2 часа = 8 бодова, а 3 часа = 10 бодова. Ако овако наставе с попустима, они који буду снимали на Црни петак мораће платити министарству.
- Радимо бесплатно, што би рекли… за џабе
Типа „обећање, лудом радовање“ је рад школских координатора есДневника. Или мало модификован слоган са бројних усавршавања… „Обећано на семинару, није примењено у пракси“. Нису људи ишли на обуку због 10%, за то су чули тек на обуци, али ако је систем плаћен 1,6 милиона евра, плус 800 хиљада годишње, срамота је да наставници који су обучили колеге у својим колективима нису добили чак ни потврду о завршеној обуци (о парама је бесмислено и причати).
Израда школских сајтова и рад администратора је такође нешто што се не плаћа. Тачније, не плаћа се онима који то раде, али постоји фирма која је од школа покупила по 50.000 динара за израду сајта који не постоји (као ни фирма – писао сам већ о томе опширније – Цртице… бр.3). Баш ме занима колико кошта израда и редовно ажурирање сајтова државних институција и да ли то раде запослени или нека фирма која има стручњаке за то.
Рад с ученицима по ИОП-у није плаћен јер се школе и министарство праве невешти. Они који су пресавили табак и тужили школе, добили су спорове и лепе износе с каматама. Да ли је неко одговарао што су школе изгубиле судске спорове? Нико, никад. Сетимо се крађе дела накнаде за годишњи одмор 2014. године. Судови пресудили у корист радника, министар признао „грешку“, обећали исплату свима, сачекали да потраживање застари и појео вук магарца. Нема пара, нити одговорних. Чак ни срама и црвених образа.
И тако, нешто радимо бесплатно, нешто за бодове, горе и од времена кад су људи добијали макар бонове (за њих се нешто могло и купити).
- Плата
Плата к’о плата, никад нам није доста. Него, постоји нешто у Закону о раду што није исказано на нашим платним листићима. Пре више година објашњено је да би било добро да регрес и топли оброк „уђу“ у коефицијент, и би тако. Коефицијент је појео топли оброк и летовање, а ми га сада безуспешно тражимо. Што би Маратонци рекли: „Колики је мој део?“ Одговор је већини познат. Ипак, судски се и ту може доказати да регрес и топли оброк нису саставни део плате коју добијамо (за сада случајеви радника који су на минималцу – то је најлакше доказати на суду).
- Брига о здрављу запослених и ученика
Недавно смо имали обуку о заштити на раду. Шеф рачуноводства се пожалио да му се погоршао вид због рада на рачунару и да ради у просторији без климатизације, лети изложен директном сунцу, а зими у хладном. Теоријски треба да буде послат код специјалисте и да се угради клима уређај у његову канцеларију. Чекамо да видимо шта ће се десити у пракси па да и ми масовно затражимо нове наочаре, клима уређаје и додатне радијаторе. (Зими, када је напољу 0 степени, у појединим учионицама у 7:30 је 13 степени. Јесу ли то услови за рад и боравак деце?)
Док то не добијемо, задовољићемо се с три платнене маске које смо добили у августу за превенцију од ковида. Добро смо и прошли, у неким школама су се делиле само две маске. Визира нема, ко жели, може себи купити. Имамо довољно средстава за дезинфекцију руку, али сами купујемо течни сапун и убрусе (добијено је једно паковање убруса за свако одељење прве наставне недеље – потрошено за три дана). Тако брине локална заједница о наставницима и ђацима.
Док је родитељима и деци (веома флексибилно) дозвољено да изаберу начин похађања наставе, наставници (поготово хронични болесници, угрожене категорије) немају право да раде на даљину. Ако се боје да ће у школи бити изложени вирусу, могу превентивно да оду на боловање и примају 65% плате. Леп начин да се сачува здравље, а добро и за линију јер им неће остати за храну (рачуни се морају платити).
- Мобинг над појединим наставницима
Наставници који нису по вољи директора, често су изложени разним притисцима и дискриминацији. Последње две године било је доста примера и по медијима, од основне школе до високог образовања.
- Пријем у радни однос
Колико све зависи од самовоље директора уверили су се многи запослени приликом расписивања последњих одобрених конкурса. Без посла су остали људи који у школи раде на одређено време, с прекидима и по десет и више година, а посао је добио неко „са стране“. Слично је и приликом преузимања радника са листе технолошких вишкова.
- Уста његова хвалите нас
Приче за јавност о беспрекорном функционисању система образовања у Србији који служи за пример свима у окружењу, па и шире – наставак Андерсенових бајки. Није систем, него људи, појединци који огромним ентузијазмом и љубављу обављају свој посао.
Ипак, министар је у мају о онлајн настави рекао једну велику истину: „Ово је било: седај у авион и вози, да ли си знао или ниси, није те нико ни питао.“
И даље нас ништа не питају, а ми возимо, често као Мишко, везаних очију.
- Министар
Потребан нам је мање навалантан министар, онај који ће послушати запослене и заложити се за нас када се кроји буџет и пишу закони. Не треба нам божанство и „батинаш“, него један од нас, обичан наставник/професор, који познаје све наведене муке просветних радника.
- Нема правог, искреног, конструктивног дијалога државе са синдикатима
Били чланови неког синдиката или не, никог у власти не занима мишљење просветних радника о питањима која се тичу њиховог живота и рада.
И за крај… …
Нема краја. Слободно допуните списак.
Текст објављен 2020. године
Извор: teachroland.wordpress.com