Моје дружење са просветом је почело из чисте радозналости (да не кажем наивности) и без трунке ентузијазма или очекивања. Као млад никада нисам одбијао прилику да пробам нешто ново. Почетак моје каријере је био у седамнаестој години. Извадио сам личну карту раније да бих дошао до радне књижице и усрећио се сецкањем гумених црева за противпожарне уређаје. Пошто сам се показао као радан, пљуштале су понуде, а ја се нисам штедео: гардеробер у кафићу, потрчко у приватној фирми, музички уредник на јутарњем програму радија, графички дизајнер за студентски клуб, сито штампар, оператер на рачунару при штампарији, предузетник у сивој зони… И поред тога што сам од седамнесте стално нешто радио успео сам да дипломирам. А онда сам се са том дипломом прошетао кроз неколико маркетинг агенција нигде се не задржавајући предуго. И све је текло некако нормално док ме једног дана није позвала пријатељица и замолила да је заменим на месту предавача у средњој школи. Требала је да оде две недеље на боловање, али директор није хтео да је пусти док не нађе замену. Одбио бих сигурно, али како то обично бива, онај од горе је умешао прсте. Десило се да сам први пут после више година имао пред собом месец дана без посла те сам из чисте радозналости позитивно одговорио на њену молбу.
Када сам схватио шта ме пита, помислио сам: “Сјајно, наставник – ово ми у животу не би пало на памет”. Прихватио сам понуду и у понедељак сам био иза катедре. У пуној снази (27), затегнут, кратко ошишан, плус бели Голф двојка. Али ни четвртаци преко пута (њих петнаестак) нису били за бацање – памтим једну рођаку покојног вође добровољачке гарде обучену у црни кожни шињел и оштар поглед, једну госпођицу са дугим трепавицама и још дужим ноктима и заводничким осмехом, и једног дилера обученог скроз у бело. Њега су три пута избацивали из школе, али га је тата преко својих веза у министарству сваки пут враћао у исто одељење. Баш због тог враћања је разредни старешина месец дана раније треснуо дневник дотичног одељења о под у директоровој канцеларији и процедио: “Враћам старешинство, а ти види шта ћеш.” Није имало много шта да се види – то одељење, а нарочито тог дилера са татом нико није хтео. Остали су без разредног старешине. Изостанке више нико није сабирао, укоре више нико није делио, више није било родитељских састанака…
И тако, гледамо се преко катедре. Тишина. Не осећам се баш безбедно. Пуштени са ланца. Мозак ми ради 100 на сат. Нагон за одржањем је искористио блокаду мозга и проговорио први: “Имам предлог. Ја желим да одавде изађем читав, а верујем да ви желите да одавде изађете са дипломом средње школе. Предлажем да сваког од вас упутим у то шта треба да уради за матурски па да се растанемо у срећи и весељу”. Мислио сам да ће прихватити оберучке, али сам се преварио. “Морамо да се договоримо” рекоше. За трен ока су се збили у средини учионице и почели да шапућу. Срећа те ми је столица била близу па сам се само сручио. Неверица. После неколико дугих минута промолила се глава из гомиле и рекла: “Хајде да пробамо”. Један по један су долазили до стола и доносили су ми на консултације ко је шта имао или немао започето на тему матурског.
Било је ту свега, и покушаја набацивања, и покушаја подметања туђих радова, али су одмах одреаговали позитивно на моју тврдњу да варалица вара и оштећује највише самог себе. Прионуше на рад сви, без изузетка.
Две недеље касније ја сам одлазио, а они су направили помак којим су изненадили и себе и мене. Испратили су ме питањем: “Зар нисмо најбољи?”
Неколико дана потом седим у кафићу са садашњом супругом и она ме пита зашто ћутим. Ћутим зато што ми је глава празна, а срце лупа као лудо. Усхићење се ковитла у мени и завлачи у сваку ћелију. Треперим. Заљубио сам се. У наставнички позив. Уништен нормалношћу ненормалних ученика. Спремношћу да се прихвати оно што је добро за обе стране упркос себи. Упркос мени. Готово несвесно проговарам: “Ја ћу се тамо вратити.” Без веза, без педигреа, али са моћним савезником у себи. Или изнад себе. Колеге са којима сам студирао су ми говорили да сам полудео, да је плата слаба, а ђаци ужасни. Вратио сам се и још две године радио у истој школи. Избацила ме је управа када сам покушао да уведем рачунаре у наставу. На растанку сам плакао заједно са ученицима. Затим сам прешао у школу у којој 14 година касније и даље радим. Зашто сам још увек ту? Зато што из мог мрављег угла наставнички позив изгледа изузетно моћно. Наставник својим ангажовањем утиче на најређу појаву у свемиру – самосвесни живот. Утицајем на младе људе он мења садашњост и будућност људског друштва. Ако је искрен у томе што ради стиче моћ да неке скоро већ изгубљене животне мечеве претвори у изузетне победе. А велика моћ значи и велику одговорност. Поштујем ју и носим се са њом најбоље што могу.
А да ли су били најбољи? Били су најстрашнији. И били су људи. И било је немогуће не волети их.
Нека их прати мој благослов где год да су.
Фото: iStok
Срђан Плавшић
Извор: profesorsrdjan.com/