Спавао бих мање, а сањао више. Када би Бог за тренутак заборавио да сам ја само крпена марионета, и подарио ми комадић живота, могуће је да ја не бих казао све сто мислим, али несумњиво бих мислио све сто кажем.
Ствари бих цијенио, не по ономе сто вреде, већ по ономе сто значе.
Спавао бих мање, сањао више, схватио сам да сваки минут који проведемо затворених очију губимо шездесет секунди светлости. Ходао бих када други застану, будио се док остали спавају. Слушао бих друге када говоре, и како бих уживао у сладоледу од чоколаде. Кад би ми Бог поклонио комадић живота, облачио бих се једноставно, излагао потрбушке сунцу, остављајући откривеним не само тијело, већ и душу.
Боже мој, кад бих имао срце, исписивао бих своју мржњу на леду, и чекао да изгрије сунце.
Сликао бих Ван Гоговим сном, на звездама једну Бенедетијеву поему, а Сератову песму бих поклањао као серенаду у часу свитања. Заливао бих руже сузама, да бих осетио бол од њихових бодљи, и страствени пољубац њихових латица…
Боже мој, кад бих имао један комадић живота…
Не бих пустио да прође ни један једини дан, а да не кажем људима које волим да их волим.
Уверавао бих сваку жену и сваког мушкарца да су ми најближи и живео бих заљубљен у љубав.
Доказивао бих људима колико греше када мисле да престају да се заљубљују када остаре, а не знају да су остарили када престану да се заљубљују. Деци бих даровао крила, али бих им препустио да сама науче да лете. Старе бих поучавао да смрт не долази са старошћу, већ са заборавом.
Толико сам ствари научио од вас, људи…
Научио сам да читав свет жели да живи на врху планине, а да не зна да је истинска срећа у начину савладавања литица. Схватио сам да када тек рођено дете стегне својом малом шаком, по први пут, прст свога оца, да га је ухватио заувек. Научио сам да човек има право да гледа другог одозго једино кад треба да му помогне да се усправи.
Толико сам тога могао да научим од вас, премда ми то неће бити од веће користи, јер када ме буду спаковали у онај сандук, ја ћу на жалост почети да умирем…