Moje druženje sa prosvetom je počelo iz čiste radoznalosti (da ne kažem naivnosti) i bez trunke entuzijazma ili očekivanja. Kao mlad nikada nisam odbijao priliku da probam nešto novo. Početak moje karijere je bio u sedamnaestoj godini. Izvadio sam ličnu kartu ranije da bih došao do radne knjižice i usrećio se seckanjem gumenih creva za protivpožarne uređaje. Pošto sam se pokazao kao radan, pljuštale su ponude, a ja se nisam štedeo: garderober u kafiću, potrčko u privatnoj firmi, muzički urednik na jutarnjem programu radija, grafički dizajner za studentski klub, sito štampar, operater na računaru pri štampariji, preduzetnik u sivoj zoni… I pored toga što sam od sedamneste stalno nešto radio uspeo sam da diplomiram. A onda sam se sa tom diplomom prošetao kroz nekoliko marketing agencija nigde se ne zadržavajući predugo. I sve je teklo nekako normalno dok me jednog dana nije pozvala prijateljica i zamolila da je zamenim na mestu predavača u srednjoj školi. Trebala je da ode dve nedelje na bolovanje, ali direktor nije hteo da je pusti dok ne nađe zamenu. Odbio bih sigurno, ali kako to obično biva, onaj od gore je umešao prste. Desilo se da sam prvi put posle više godina imao pred sobom mesec dana bez posla te sam iz čiste radoznalosti pozitivno odgovorio na njenu molbu.
Kada sam shvatio šta me pita, pomislio sam: “Sjajno, nastavnik – ovo mi u životu ne bi palo na pamet”. Prihvatio sam ponudu i u ponedeljak sam bio iza katedre. U punoj snazi (27), zategnut, kratko ošišan, plus beli Golf dvojka. Ali ni četvrtaci preko puta (njih petnaestak) nisu bili za bacanje – pamtim jednu rođaku pokojnog vođe dobrovoljačke garde obučenu u crni kožni šinjel i oštar pogled, jednu gospođicu sa dugim trepavicama i još dužim noktima i zavodničkim osmehom, i jednog dilera obučenog skroz u belo. Njega su tri puta izbacivali iz škole, ali ga je tata preko svojih veza u ministarstvu svaki put vraćao u isto odeljenje. Baš zbog tog vraćanja je razredni starešina mesec dana ranije tresnuo dnevnik dotičnog odeljenja o pod u direktorovoj kancelariji i procedio: “Vraćam starešinstvo, a ti vidi šta ćeš.” Nije imalo mnogo šta da se vidi – to odeljenje, a naročito tog dilera sa tatom niko nije hteo. Ostali su bez razrednog starešine. Izostanke više niko nije sabirao, ukore više niko nije delio, više nije bilo roditeljskih sastanaka…
I tako, gledamo se preko katedre. Tišina. Ne osećam se baš bezbedno. Pušteni sa lanca. Mozak mi radi 100 na sat. Nagon za održanjem je iskoristio blokadu mozga i progovorio prvi: “Imam predlog. Ja želim da odavde izađem čitav, a verujem da vi želite da odavde izađete sa diplomom srednje škole. Predlažem da svakog od vas uputim u to šta treba da uradi za maturski pa da se rastanemo u sreći i veselju”. Mislio sam da će prihvatiti oberučke, ali sam se prevario. “Moramo da se dogovorimo” rekoše. Za tren oka su se zbili u sredini učionice i počeli da šapuću. Sreća te mi je stolica bila blizu pa sam se samo sručio. Neverica. Posle nekoliko dugih minuta promolila se glava iz gomile i rekla: “Hajde da probamo”. Jedan po jedan su dolazili do stola i donosili su mi na konsultacije ko je šta imao ili nemao započeto na temu maturskog.
Bilo je tu svega, i pokušaja nabacivanja, i pokušaja podmetanja tuđih radova, ali su odmah odreagovali pozitivno na moju tvrdnju da varalica vara i oštećuje najviše samog sebe. Prionuše na rad svi, bez izuzetka.
Dve nedelje kasnije ja sam odlazio, a oni su napravili pomak kojim su iznenadili i sebe i mene. Ispratili su me pitanjem: “Zar nismo najbolji?”
Nekoliko dana potom sedim u kafiću sa sadašnjom suprugom i ona me pita zašto ćutim. Ćutim zato što mi je glava prazna, a srce lupa kao ludo. Ushićenje se kovitla u meni i zavlači u svaku ćeliju. Treperim. Zaljubio sam se. U nastavnički poziv. Uništen normalnošću nenormalnih učenika. Spremnošću da se prihvati ono što je dobro za obe strane uprkos sebi. Uprkos meni. Gotovo nesvesno progovaram: “Ja ću se tamo vratiti.” Bez veza, bez pedigrea, ali sa moćnim saveznikom u sebi. Ili iznad sebe. Kolege sa kojima sam studirao su mi govorili da sam poludeo, da je plata slaba, a đaci užasni. Vratio sam se i još dve godine radio u istoj školi. Izbacila me je uprava kada sam pokušao da uvedem računare u nastavu. Na rastanku sam plakao zajedno sa učenicima. Zatim sam prešao u školu u kojoj 14 godina kasnije i dalje radim. Zašto sam još uvek tu? Zato što iz mog mravljeg ugla nastavnički poziv izgleda izuzetno moćno. Nastavnik svojim angažovanjem utiče na najređu pojavu u svemiru – samosvesni život. Uticajem na mlade ljude on menja sadašnjost i budućnost ljudskog društva. Ako je iskren u tome što radi stiče moć da neke skoro već izgubljene životne mečeve pretvori u izuzetne pobede. A velika moć znači i veliku odgovornost. Poštujem ju i nosim se sa njom najbolje što mogu.
A da li su bili najbolji? Bili su najstrašniji. I bili su ljudi. I bilo je nemoguće ne voleti ih.
Neka ih prati moj blagoslov gde god da su.
Foto: iStok
Srđan Plavšić
Izvor: profesorsrdjan.com/