Ovo je rana tema, koja nastaje kada emocionalne potrebe deteta u periodu između prvih nekoliko meseci i 2. godine života nisu zadovoljene. Pošto je faza simbioze sa majkom za dete nosila previše izazova, ljudi sa ovom temom nisu iskusili i poneli u život toliko važan telesno-psihološki osećaj sigurnosti i prepuštanja u nečijim rukama i uopšte u životu, osećaj da imaju pravo da samo budu tu, takvi kakvi su, i upijaju negu i ljubav, bez nužnosti da bilo šta da urade da bi to zaslužili. Oni koji su bili namireni u ovom stadijumu razvoja možda neće znati tačno na koji osećaj se ovde misli, ali oni koji nisu će moći da se povežu, jer prepoznaju koliko im u životu takav osećaj fali.
Celo biće osoba sa ovom temom pokreće potreba da se sa nekim spoje i ponovo dožive izgubljeni raj stopljenosti sa majkom. Kao jabuka koja je ubrana prerano, tako i ljudi sa oralnom temom odrastu bez da su prirodno sazreli, i tako deo njih uvek ostane dečije gladan za nekim ko će ga zbrinuti, negovati, voleti, podržati.
Kultura i umetnost su dramatično obeležene ovom temom, poput potrebe za stapanjem sa drugim, očajanjem zbog gubitka ljubavi. Samo jedan od mnogobrojnih primera je pesma ispod:
Depeche Mode – Only When I Lose Myself
It’s only when I lose myself with someone else
That I find myself
I find myself
I can feel the emptiness inside me fade and disappear
There’s a feeling of contentment now that you are here
I feel satisfied
I belong inside
Your velvet heaven
Prvi tip ljudi sa ovom temom poriče svoju potrebe (tipične rečenice: „Ne treba mi ništa. Mogu ja to sam/a.“ ). Gaje sliku o sebi kao nezavisnim, odgovornim osobama jake volje. Kada dođu u kontakt sa sobom, osećaju koliko čeznu za toplom utehom, olakšanjem i napajanjem u naručju drugog, ali se toga stide i ne pokazuju. Jedan on načina da posredno zadovolje svoju potrebu je da budu tu za druge upravo na onaj način na koji im je i samima potrebno. Neće se štedeti – davaće predano i nesebično, sa puno razumevanja i ljubavi. Tako će dobiti delić povezanosti i pažnje koja im je potrebna, ali će se zato iscrpljivati, jer daju mnogo, a ne traže, a i kad dobiju – ne mogu to zaista da prime. I tako sve dok se ne slome.
A onda padaju u svoju rupu očaja, bola i gorčine. Prestaju da budu svesni ičega osim svoje potrebe, vape i posežu za drugima na način koji ume da bude intenzivan i preplavljujuć, tako da drugi njihove zahteve odbijaju ili ih napuštaju jer se osete ugušeno. Time ove osobe u sebi potvrđuju svoje osnovno uverenje – da nije bezbedno otvoriti se i pokazati to svoje unutrašnje najdublje, jer drugi nisu bezbedni. Drugi odlaze. I ostaje stid pred sobom i dobro poznata bolna duboka praznina. Poricanje svojih potreba i rešenost da ne traže je jedini način da funkcionišu u ovom svetu u kome nikada ne mogu da budu namireni, gde za njih nema zadovoljenja. U vezama se ne prepuštaju i ne otkrivaju potrebe do kraja, ne posežu za drugim kad im je teško i suštinski imaju vrlo malo poverenja. Iza toga leži strah od simbioze – da će se „zalepiti“ za drugog i izgubiti sebe, i/ili da će drugi otići.
Drugi tip ljudi sa ovom temom vodi živote koji se vidno vrte oko pokušaja da ih drugi ljudi emocionalno namire i zbrinu. Očajnički se lepe za druge, ali osećanje s kojim se često suočavaju je očaj – jer nikada i ništa nije dovoljno. U vezama su emocionalno zavisni, skloni simbiozi, deluju bespomoćno i traže od drugih da budu tu za njih, ali rupa se ne može popuniti ničim što unesu. Čak i kada im neko daje baš onako kako su tražili.
Popunjavanje rupe postaje važan životni pokretač. Pokušavaju da spas nađu u drugima, a kad se tu razočaraju, prelaze na druge načine: kroz zavisnost od hrane, alkohola, cigareta, droga, lekova, seksa, itd.
Kao dete nisu bili neželjeni, ali roditelji nisu mogli da mu se na pravi način posvete u najranijim mesecima. Majka (ili primarni staratelj) je donekle topla i negujuća, ali nije bila dovoljno dostupna vremenski (npr. zbog posla, bračnih problema, druge trudnoće) ili emocionalno (najčešće zbog depresije ili sopstvene oralne teme – ako oseća da je njoj toliko potrebno, neće moći da bude tu za detetove potrebe). Roditelji su ga (uglavnom nesvesno) podsticali da se brže osamostali i brine o sebi – takva deca bi češće brže prohodala, progovorila, igrala se sama, bili uspešni u školi, tako da oko njih generalno nije bilo puno posla. Takođe, nije postojala dovoljna usklađenost sa detetom – majka nije umela dobro da prepozna i odgovori na dečje potrebe (npr. dete plače jer je uplašeno i potreban mu je zagrljaj, a majka mu gura hranu u usta).
Ove osobe karakteriše suštinska emocionalna nestabilnost – nekada su dobro, jaka volja im pomaže da funkcionišu i da se drže „snažno“. A onda se istroše i upadnu u stanje pasivnosti, nemoći, depresije, zavisnosti, bezvoljnosti, kao da izgube kompas u životu. Veoma teško preboljevaju rastanke.
Lice i telo izgledaju mlađe, detinje, a neki delovi tela su nedovoljno nerazvijeni. Umeju da deluju slabo i nestabilno, kao da su umorni i da im je potreban oslonac. Usne su stisnute da ne iskažu potrebu, vilica stegnuta da ne pokažu bes, grudi upale od razočaranja, a disanje plitko, da bi što manje osećali ono što boli. Za ovu temu je karakterističan dečje tužan i moleći pogled koji nekada imaju u očima.
Bes u velikoj meri blokiraju, ali ipak izlazi kroz ogorčenost, kritikovanje i iritabilnost. Potrebe će izražavati žaleći se, zahtevajući i kriveći druge, a često i sebe. Ljutnju okreću prema sebi i time pojačavaju depresivni afekat. Dubok osećaj bola zbog svih razočaranja obično nije osvešćen i proživljen, mada umeju da plaču – ali to su više površna pražnjenja. Izražen je strah od ostavljanja, odbijanja, odbacivanja.
Sve se vrti oko nemogućnosti zadovoljenja: kako osetiti mir, spokoj i sigurno prepuštanje, ako to iskustvo nikada nije doživljeno? Kako da zadovolji potrebe, ako ne zna šta mu je zapravo potrebno? Od uskraćenosti koja je postojala nekada, nastaje navika da sebi uskraćuju. Čak i kada se trude sebi da ugode, to rade na pogrešan način jer ne umeju da prepoznaju svoje potrebe i daju sebi ono što im stvarno treba.
Samo istinsko prihvatanje sebe sa svim svojim potrebama je ono što će ovim osobama dati suštinsku snagu. Kada prihvate da u sebi imaju dete toliko gladno ljubavi, i nauče da ga sami vole, drže i poneguju, onda će se potreba, kao i količina zahteva za druge, smanjiti. Na prvom mestu je važno da nauče kako da prepoznaju svoje potrebe, ostanu sa osećanjem usamljenosti i očaja, i daju sebi baš to što im treba (umesto da jure za spoljašnjim spasom). Kako budu istinski prihvatali svoje potrebe, smanjiće se stid od toga da traže. Počeće da zapravo komuniciraju o svojim potrebama, nasuprot zablude da “ako mora da se traži, onda to nije to”.
Ovde je cilj uspostavljanje fine ravnoteže u tome od koga i koliko se traži (koliko mogu da sebi dam sam/a vs. koliko da uzmem od drugih; kako se “nahraniti” na više strana, od više ljudi i aktivnosti vs. tražiti sve od jedne osobe). Veliko životno učenje će biti učenje primanja: da kada nađu to što im zapravo treba, nauče to da unesu. Što budu više mogli da ZAISTA OSETE zadovoljenje, dete u njima će se umirivati. Tako će naučiti da daju i primaju ljubav, ne samo da daju ili samo da primaju, i moći će da ostvare zrelu ljubav (u kojoj će drugog moći da vole celog, ne kao nekog ko im je potreban kao izvor zadovoljenja). Važan je i rad na osvešćivanju besa, jer zdrav bes vodi ka razvoju stabilnog JA, odvojenog od drugog, prava da kažu Da i traže za sebe, prava da kažu Ne bez straha da će drugi otići, i samim tim aktivnije uloge u odnosima i kreiranju sopstvenog života.
Rane povrede su teške za ljude koji ih nose, ali kada ih osveste i prorade, donose divne darove: mogućnost da se na zaista dubok i isceljujuć način posveti drugima, osećanje tuđih potreba, radost u davanju i deljenju, uživanje u bliskosti i momentima potpunog prepuštanja drugom biću (bez gubljenja sebe), moćna intuicija, veliko otvoreno srce i zalaganje za humane ciljeve.
Dobri su u pomažućim profesijama – podučavanju, psihologiji, negovanju bilo koje vrste, a često se posvećuju i socijalnom radu i aktivizmu (zbog jakog saosećanja prema svima kojima je nešto uskraćeno). Sebe nalaze u svetu reči, ideja, često su vešti sa rečima, mnogo čitaju i imaju razvijene intelektualne kapacitete.
Poruka koja im je od drugih potrebna: “Imaš pravo da imaš potrebe i da tražiš.”, “Možeš da kažeš Da ili Ne na ono što ti nudim. Ostajem sa tobom šta god da odgovoriš.”, “Pitaću te šta ti je potrebno, i ostaću sa tobom dok mi ne daš odgovor.”