Кажу да, шта год да се деси, Земља наставља да се окреће око своје осе и око Сунца. Живот наставља да тече. У теорији, то је истина. Истина је и у пракси, само што тај живот, после неких догађаја, више није исти. Ма колико се ми трудили да буде. А у нашем случају, тај 3. мај променио је све.
За ученике ООШ „Рибникар“ то је траума коју ће кроз живот носити и покушавати да је превазиђу. За децу која су тог дана била на том страшном месту, у тој учионици, дан који им је заувек прекинуо детињство. А за родитеље који су децу изгубили, живот јесте стао.
И док сви ми већ готово три недеље живимо с грчом у стомаку и кнедлом у грлу, они живе са стеном величине Хималаја на грудима. И та стена је дошла да остане. Видели смо величину те стене на лицу оца једне од убијених девојчица. Чули смо у његовом гласу колико је велика та бол. Али, чак ни та стена није већа од његовог срца.
„Има емпатије међу људима. Не слажем се да је нема. Ја је видим и захвалан сам сваком ко ми је пружа.“ – рекао је Слободан Негић. Без осуде. Без огорчености. Само туга и један поглед на свет који није са овог света.
О овом човеку данас сви говоре, зато што нам је дао оно што нам толико треба. Дао нам је наду. Наду да може бити боље јер, како смемо да мислимо другачије док има људи попут њега да ходају овом земљом? Док има људи који у свом болу виде добро код других људи.
Ипак, говорећи о претешкој судбини родитеља деце која су страдала у школским клупама, некако смо превидели и помало заборавили судбину још једног оца који је доживео да изгуби дете, на најстрашнији могући начин. Судбину Игора Јурића чију моћну поруку треба сви да чују. Сваки родитељ и сваки човек у овој земљи. И његова порука говори о томе колико велики људи ходају овом земљом.
Говорећи о човеку који је силовао и убио његову ћерку, Игор га није назвао монструмом ни злочинцем, већ само именом и презименом – Драган Ђурић. У Игоровом гласу није било мржње, нити жеље за осветом. Могао је он да каже да је убица његове ћерке требало да добије смртну казну, да је монструм и да не заслужује да живи. Ко би смео да му замери? Али уместо тога, он нам је одржао час који не смемо да заборавимо. Позвао је нас, све грађане ове земље да преузмемо одговорност тако што више нећемо ћутати.
„Овај проблем није настао кад је дошла ова или она власт. Овај проблем је настао када је Драган Ђурић био мали дечак, који је имао четири године. За оне који не знају, то је човек који је силовао и убио моју Тијану. Када је он био дете, неки људи у његовом комшилуку ћутали су кад је тај Драган Ђурић био жестоко злостављан. Ова несрећа начета је када је Зоран Албић, који је убио малу Луну трпео најжешће могуће батине од свог оца. А ми смо то гледали. Ми смо гледали и ништа нисмо радили. Е, тако гледамо и данас. Ако будемо гледали и ово и не будемо урадили ништа, онда ова држава не треба да постоји.“ – рекао је Игор Јурић.
После ових његових речи, на тренутак је настао тајац у студију, а сигурно да је свако ко је икад окренуо главу на злостављање и занемаривање у свом окружењу морао осетити дубок стид.
Друштво у ком живимо и догађаји који се у том друштву одвијају бар мало су одговорност сваког од нас. Кад смо с кнедлом у грлу прошли поред оца који вуче или удара дете и нисмо урадили баш ништа. Кад смо убрзали корак да не чујемо крике и ударце док пролазимо поред нечије куће. Јер није наша ствар. Сваком своје.
Бити толико велики као Игор Јурић који проналази у себи емпатију чак и за оног ко је убио његово дете, који проналази у томе више од једног простог „он је звер и не заслужује да живи“ није нешто што може свако од нас.
Али да не окренемо главу на другу страну кад видимо да ту негде, близу нас, постоји патња и злостављање, то бисмо морали. Зато, ако сте икада раније чули плач и ударце, ако сте икада раније видели модрицу и знали да није од неспретног пада, а ипак прећутали, немојте више никад. Јер све што се око нас дешава по мало је одговорност свих нас.