Свака је барица празна, а на друштвеним мрежама сви жале за скакањем по тим истим барицама.
Крошње дрвећа су празне, а на друштвеним мрежама нам, као, недостаје то време и такво детињство.
“Велики родитељи” се не потруде да се организују да буду са дететом на свети дечји дан – рођендан. Мисле ваљда да је за повезаност са дететом довољно читање књига о родитељству.
Нећемо да нам деца буду материјалисти, али нам се луче хормони среће када је неко успешан и богат у нашој близини. Тад мењамо глас, расположење, став тела…
Муж нам је потрчко. Али хоћемо да нам синови буду снажни мушкарци који држе до себе.
Жена нам је нижа врста, али нећемо да нам ћерка буде нижа врста. Она ће бити јака и самостална жена.
Хоћемо да нам деца буду борци, али спуштамо главу где год се то од нас тражи…
У теорији је све лако. Зато су друштвене мреже пре свега место где ОДРАСЛИ људи лажу… Док истовремено од своје деце траже да им говоре увек истину.
Аутор: Снежана Голић, педагог