Sve igračke, čak i one najobičnije, neguju dečju radoznalost. A ako dete u blizini nema igračaka, koristiće bilo šta što mu je na dohvat ruke – predmete iz prirode, kuhinjski pribor, pribor za jelo…
Ceo taj slobodan prostor za igru, u kojem dete samo donosi odluke o tome kako se igra, pomaže mu da izgradi svoj unutrašnji svet i stvori određeni red u njemu.
U povoljnim uslovima (kada odrasli ne usmeravaju i ne govore kako je „ispravno“ igrati se) tokom igre, dete doslovno prikazuje celokupnu sliku svog unutrašnjeg sveta. A nakupljeni gnev, napetost, unutrašnji sukobi mogu se izraziti ratom i borbom između dve zaraćene igračke.
Nažalost, roditelji ih često u takvoj igri prekidaju verujući da se dete na taj način okreće agresivnom obrascu ponašanja.
Stoga, zabranjivanjem agresivnih igara, možete prekinuti jedini kanal za izražavanje i oslobađanje od nagomilanih negativnih emocija koji dete ima.
Dete dobro razume uslovnu prirodu igre. Ako je dete u svojoj biti i svakodnevnom ponašanju dobro, a samo igre su agresivne i roditeljima malo zastrašujuće, onda to znači da dete potencijal igre koristi kao lek, kao svoju terapiju. Svoje nagomilane emocije reprodukuje na najprihvatljiviji način.
Igre sa negativnim emocijama
Kad im zabranimo igre sa negativnim emocijama, deci uskraćujemo uskraćujemo razumevanje tih emocija kroz igru.
Gledajući i slušajući igre pažljivo, roditelji mogu naučiti šta uzbuđuje dete, šta ga plaši i razumeti iskustva na koja moraju da obrate pažnju.
A ako se vaše dete igra „rata“ sa drugom decom, pogledajte odnos između njih. Važno je da svi budu uključeni i oduševljeni zapletom, da postoji radost, dobrovoljno učestvovanje u „bitkama“ i prilika da svi odustanu kada odluče.
Fantazije koje se suprotstavljaju logici
Ovo su ponovo igre koje nisu naročito prihvatljive za većinu roditelja. Na primer, oni čija priča ide protivno zakonima fizike, hemije, astronomije i drugih nauka.
U mašti nije ništa manje važno od racionalnog razmišljanja u istraživanju sveta. Svet deteta je svet bajki, magične mogućnosti, fantastične priče.
U igrama se voz može kretati u vazduhu, braća i sestre rođeni su nakon što se odrasli poljube, konj može da leti. I ako imate neodoljivu potrebu da svojoj deci objasnite da sve to nije moguće – suzdržite se dok traje igra. Možete im objasniti u drugoj prilici, recimo, čitajući enciklopediju.
Igre usredsređene na proces, a ne na rezultat
Dečja igra plastelinom, glinom, peskom, vodom, bojama može se svrstati u ovu kategoriju. I ovde se ponekad odrasli mešaju, pokušavajući da donesu neki smisao, po sopstvenom nahođenju.
Ako će dete crtati, mora se dobiti slika. Ili bi kugla od plastelina po svaku cenu trebalo da se pretvori u buba-maru, jabuku ili nešto treće.
Roditelji ne misle o tome da dete u procesu drobljenja, okretanja, modeliranja može nešto naučiti i uživati. Možda dete voli da prosejava pesak, puštajući ga da se provlači kroz prste. Voli da meša različite boje u vodi.
Odrasli bi trebalo da imaju vremena za odmor. Ali isto tako i deca. Potrebni su im trenuci kada mogu da se opuste. U gore navedenim aktivnostima otvara se mogućnost upravo za opuštanje i prirodnu meditaciju.
Dete ne može i ne mora da radi samo ono što roditelji smatraju razumnim i primerenim.
Igre blatom
Ovim igrama moramo posvetiti više pažnje u svakodnevnom životu deteta.
To su aktivnosti koje ne treba ograničavati, jer su izvor taktilnih senzacija koje su detetu potrebne. Kroz njih se upoznaje sa različitim materijalima i njihovim svojstvima.
Istovremeno, dete zadovoljava svoju istraživačku strast. Postoji široko polje za kreativno izražavanje i eksperimentisanje. I veoma je žalosno videti roditelje kako intervenišu i prekidaju detetove impulse kada se zna koliko se dete razvija i istovremeno uživa u igri blatom.
Međutim, to svakako ne znači da je sve dozvoljeno. Odrasli stvaraju uslove u kojima se igra.
Igračke treba da budu bezbedne, kuća „pripremljena“ adekvatnom zaštitom ako će igra izazvati nered. A ako materijali ostavljaju mogućnost velikog nereda, dete treba da ima kecelju.
Autor: Redakcija