Kad god slušam ove teorije o „dobrim starim vremenima“ kad nam je, kao, bilo bolje i kad su deca bila bolja, pitam se kako je moguće da ja, sa svojih 54 godine, imam dijametralno drugačija sećanja na prošlost i sasvim različit pogled na sadašnjost?
Gotovo svakodnevno slušamo hvalospeve o našem „slobodnom“ detinjstvu, gde smo bili po ceo dan u vrtiću, školi (celodnevna nastava), na ulici, na igralištu, a roditelji su nam bili tu da obezbede hranu, krov nad glavom, pravila, usade strah, dele kritiku, podrazumevaju da moramo biti uvek dobri i poslušni. To se ne pohvaljuje, to se podrazumeva. Smeštali nas na spavanje u 19:30, da ne smetamo. Ko god je imao selo i babu, tamo je slao decu, na mesec, pa i dva, da bi oni radili ili putovali.
Sećamo se svi kako su se očevi hvalili da na roditeljski nikad nisu otišli, keve nas tukle varjačama i, generalno, više su se brinule o zimnicama nego o našim osećanjima. Važnije je bilo da ručak bude bogat i na vreme, nego da li su se deca danas, u školi, možda osetila izdano, povređeno, odbačeno. Do tinejdžerskog doba nas više uopšte nisu poznavali. Nisu imali pojma koja su nam interesovanja, šta najviše volimo da radimo, da li imamo ljubavne probleme, o čemu sanjamo. Samo su ocene u dnevniku i indeksi puni položenih ispita bili izvor ponosa i dokaz naše „dobrote“.
Ako je, kojim slučajem, keva nešto i znala o našim nevoljama ili problemima, od tate se krilo kao od KGB-a. A sve zbog čega? Pa zbog „šta će svet da kaže“, a ne zbog toga šta TEBE brine, šta TI osećaš ili šta TI želiš. Društvo je bilo (a dobrim je delom i sad) zabrinuto uvek za to šta će svet reći.
Učili su nas da se plašimo autoriteta i slepo ih slušamo. Daleko bilo da promislimo svojom glavom, preispitamo i roditeljima ili nastavniku kažemo: „ne, ja mislim da niste u pravu“. Kakva drskost!
Pezimo pred jačima, gazimo slabije. To se zvao red i disciplina. Mi smo rasli kroz školu i vršnjake, jer su naši roditelji gledali svoja posla. Nisi se žalio ako te zlostavljaju nastavnici ili vršnjaci, jer pomoći od odraslih nije bilo. Danas ima mnogo više neuporedivo boljih i empatičnijih roditelja koji više kvalitetnog vremena sa decom provode. Brakovi su nam bolji. A i ako nisu, ne mrcvare se po 40 godina na očigled odrasle dece. I baš je to razlog što danas ima više razvoda. Bilo bi ih i ranije, ali šta bi svet rekao? Bolje trpeti loš brak nego sramotu.
Muškarci su danas posvećeniji deci. Nije sramota ustati noću, promeniti pelene, uspavati dete. Zato će sutra sinovi takvih očeva umesto teškog generacijskog jaza imati oca kog će želeti u svom životu.
Kažu i da tehnologija kvari decu. Nema ona tu moć, sama. Samo je sada svet odraslih ogoljeniji i sve što se u njemu dešava deci vidljivije. I skandali i rijaliti i tuđi životi na društvenim mrežama i potreba da se bude u centru pažnje. Sve to deci servira svet odraslih. Učenje po modelu u svetu permanentnog snimanja i objavljivanja uzima svoj danak – ranije vas provale ako ste licemeri.
Deca su nam agresivna, ako smo mi agresivni. Ako jedno pričamo, a drugo radimo, onda i deca manipulišu jedni drugima, školom, poslom. Ako ih večito ućutkujemo i kažnjavamo, povrediće sebe ili druge. Deca nisu psi, ne zahtevaju dresuru, nego ljubav, poštovanje i dosledne granice. To jeste teži put u roditeljstvu, ali od takve dece posle nastaju savesni i odgovorni građani, a ne slepi poslušnici i članovi partijskog kartela.
Ne brkajte slobodu sa anarhijom i prava sa narcizmom. Sloboda i prava su civilizacijska dostignuća, a anarhija i narcizam vode u diktature. Ne odustajte od toga da svoju decu sami učite obavezama, a ne da očekujete da će to da radi škola i država i to strahom i kaznama. Ne kukajte za zlatnim vremenima kad si sam birao šibu kojom će da te tuku, jer te je u školi nastavnik vukao za uši pa te tužio roditeljima. Pa se to zvalo poštovanje i saradnja?!
Da bismo izrasli iz spirale nasilja, moramo mi odrasli da se prevaspitamo i nadrastemo pogrešno naučene obrasce. Onda će i deca da nam budu bolja. Ne može obrnuto!
Autor: Slobodanka Cvetković