Мајка детета старог 3,5 година, са проблемима у развоју говора и понашању, уобичајено доводи дечака на логпедски третман. Већ при уласку сам приметила да је узнемирена и сниженог расположења. Пошто смо ушли у логопедски кабинет, почињемо разговор. Дечак је био одсутан недељу дана због болести па резимирамо како је протекао опоравак.
Дечак има проблеме у развоју говора и понашању. На почетку се развијао уредно али после годину и по дана је почео да стагнира. Дошло је до губитка говора и потребе за комуникацијом. Сада не говори, разуме неколико речи, има лошу пажњу (брзо се премешта са једне играчку на другу или се предуго задржава на истој са којом се игра на стереотипан начин), почео је да се одазива на име и лакше успоставља контакт погледом. Има проблем са сном. Нема потребу за интеракцијом. На терапији је од друге године.
Није потребно да објашњавам колико је тешко бити на месту ове маме. Она је жена свесна проблема, изразито посвећена, топла и брижна. Врло је активан сарадник увек расположена за савет и спремна да га разуме, прихвати и спроведе. Упркос томе она ми открива како се осећа као лоша мајка. Осећа да није урадила довољно за своје дете. Признаје да када жели да му се прикључи у игри и да је прошири често буде неуспешна а зна колико је то важно. Разлоге осујећености види искључиво у себи јер мисли да други људи (терапеути који раде са дететом) буду вештији у томе од ње. Тешко јој пада чињеница да га лакше ,, ставе под контролу” терапеути него она.
Покушала сам да јој објасним да најчешће добри родитељи трагају за сопственим грешкама. Они који праве превелике грешке по правилу мисле да су најсавршенији и никада не доводе у питање исправност својих поступака. Тиме што трага за изналажењем исправнијег и делотворнијег начина у опхођењу са дететом она потврђује до које мере је посвећена. Разлог што није увек успешна лежи у проблемима које дете има а не у невештом приступу мајке.
Показала сам јој конкретан пример
Изабрао је бојице. Цртала сам са дететом. Именовала сам нацртане појмове. Он ме је пратио. Био је усмерен на заједничку активност. Тражила сам да ми покаже појам који му је познат. Он ме је слушао, погледао у појам који сам желела да покаже али га није показао. Иначе он је делимично успешан у овој врсти задатака. Ја сам именовала појам још пар пута и показала га. Дете ме је гледало и слушало. Потом сам објаснила мами да ми је крајњи циљ био да ми дете покаже појам и да га нисам остварила али то не значи да сам неуспешна, да сам лоше изабрала задатак, да не умем са дететом, да сам лош логопед… како она помисли за себе. Крајњи циљ није остварен данас али смо били на добром путу. Дете је имало пажњу, учествовало је, отпратило погледом . То су мали али значајни кораци.
Конкретна ситуација на коју се мама пожалила је да пошто је дечак оздравио пошла је са њим у играоницу. Будући да му је све удовољавала док је био болестан, што је лако разумети, када је одбила да га носи почео је да плаче. Покушала је да му објасни да га не може носити и истрајала у својој одлуци. Плач и негодовање су се продубљивали и појачавали. Да би било још непријатније наишли су и на осуду средине. Били су изложени коментарима као нпр. Господе каква мајка; Какво неваспитано дериште; Јадно ово дете и сл. Мајка је спаковала дете и вратила се кући. Тако је завршен њихов провод. Питала ме је како то да васпитачице у вртићу или терапеути који раде са дечаком немају ову врсту проблема и зашто њих боље слуша него њу.
Децу је потребно волети и дисциплиновати. Стручњаци који раде са њима то добро знају. Код нас су јасно постављена правила понашања и ми их се доследно држимо. Овај дечак је покушао истим обрасцем понашања, на који се и она пожалила, да наметне своју вољу и у вртићу и на третманима али то није успео. Врло брзо је то схватио и одустао од обрасца који не доводи до циља. Претпостављам да мама није била увек доследна јер је то много теже у реалном животу. Поред овога она има емотивни уплив у ситуацији, за разлику од стручњака, што јој отежава. Она у овој ситуацији није урадила ништа погрешно само је потребно да остане доследна и он ће престати да очекује да буде ношен.