Не знам како је с другим народима, али наш карактерише гурање носа тамо где му није место. Некако се човек помири с тим да људи воле све да знају о теби, делом смо и сами криви, јер с интернетом свакако поделимо и више него што је потребно. Али како се помирити с тим да људи који те не познају или те познају, али не довољно да би делили савете, имају потребу да те науче како да живиш свој живот?
И пре родитељства је то било изражено, али кад постанеш одговоран за други живот, сви око тебе мисле да они боље од тебе знају шта би ти требало да радиш са својим дететом. Част изузецима. А у изузетке спадају најближи пријатељи. Иронија.
Опростила бих им и “обуци јој нешто дугих рукава” и “немој је стално држати на рукама”, ма чак и “размазићеш је”, јер шта ће људи, морају нешто говорити, углавном оно што ни на својој деци нису примењивали. Али, не могу им опростити што је дојење на јавном месту срамотно. Јер и то су направили људи. Неком је некад пало на памет да каже “срам те било, шта си ту сису ту избацила, сакриј се, покриј се, иди у јавни веце, не млатарај ми том сисом испред очију” и опа!, одједном сисе свима сметају.
Имате право да вам смета. И ми, мајке које дојимо где год се може сести, мада не морам ни сести, имамо право да нас боли брига што вам смета.
Недавно ме насмејала, али и натерала да се запитам, фотографија блогерке коју је објавила на свом Твитер профилу:
Тако је и настала идеја за овај текст. Покривала сам се. Чак купила и некакву кецељу која иде око врата па преко бебе. Лола је то схватила као позив за играње и углавном никад није остала покривена. Већ видим мајке из непроглашеног Удружења савршених мајки са смислом за организацију које преврћу очима и говоре: “Ваљда знаш кад ти дете једе па можеш тад бити у кући”. Знам. И не могу.
Не могу, јер је напољу лепо време и не могу да трчим свака два сата кући како бих у тишини свога дома дала детету да једе.
Не могу, јер има дана кад она једе на сат времена, а то значи да ми никад сунца не бисмо виделе.
Не могу, јер беби мамина дојка није само храна, понекад служи и за тешење кад расту зубићи.
Не могу, јер ми организација не иде ево већ пола године.
Не могу, јер ми се понекад има и друштвени живот, а то не мора да искључује Лолу.
Не могу, јер немам контролу над тиме како једе, да ли јој је омогућено дисање, да ли је добро ухватила, једе ли уопште. Бебе не могу о томе саме да брину, знате ли?
Не могу, питајте своје мајке зашто.
Не могу, јер нећу.
У почетку су ми сметали ти чудни погледи, понекад и подсмеси, чак и мисао: “О, не, сад ћу опет бити тема градских трачева”. Сад више не. Откопчам, извадим, дам јој, мирна Босна и шире. Карикирам, али јасна вам је поента. Онај део сисе који се види је опет мањи него оно што видите на великом броју билборда, реклама и новина. А и имам предлог – ако вам се не гледа, немојте да гледате.
Аутор: Бранкица Раковић
Извор: Лола магазин