У инклузију смо кренули пребрзо и без озбиљнијих припрема, па су и резултати мањи од очекиваних, казала је својевремено др Јасмина Ковачевић, бивша деканка Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију.
Многи запослени у просвети сматрају да инклузија има смисла уколико деца нису агресивна и нису претња за околину. Али, питају се, шта радити са децом која умеју да ударе, и то прилично снажно, учитеље и наставнике, која узнемиравају другу децу, пред њима скидају доњи веш, уједају, бацају маказе и шта дохвате по учионици, шутирају предмете пред собом…
Просветни радници тврде да се максимално труде око деце са сметњама у развоју, али да они нису школовани за психологе, дефектологе да би најадекватније одреаговали у ексцесним ситуацијама. Они сматрају да је за неку децу инклузија благотворна и да им заиста помаже у социјализацији и развоју потенцијала, али да неки ђаци својим понашањем угрожавају безбедност наставника и онемогућавају остале ученике да успешно прате наставу. Просветари сматрају да би закон о инклузији требало преиспитати и погледати искуства других земаља.
Професор др Светомир Бојанин, дечији неуропсихијатар, говорио је за живота да проблем види у томе што школски стручни тимови нису на време обратили пажњу на то да је основној школи неопходан дефектолог. Психолог дијагностикује, учитељ учи неке ствари, али дефектолог је лекар у малом који треба да је у школи, сматрао је.
Предлагао је проф. Бојанин да се, уместо садашњег модела инклузије који је уведен 2009, примени, по његовим речима – бољи модел, који се користи у неким европским земљама – да се у оквиру редовних школа отворе посебна одељења, тако да деца са посебним потребама могу заједно са осталом децом да цртају, иду на изложбе, раде неке физичке вежбе или да се друже, али да се настава из математике, књижевности, биологије изводи посебно.
”Кад на часу математике наставник постави неко теже питање и дете са сметњама у развоју подигне руку, сви се окрену према њему ишчекујући одговор. И кад то дете каже нешто погрешно, вршњаци почну да му се смеју, а њих то највише погађа.” – указивао је доктор Светоми Бојанин, вероватно најистакнутији дечји психијатар свог времена.
– То што ће неки родитељи бити срећни да им дете иде у редовну школу иако за то нема предуслова, то је проблем родитељског концепта о себи и својој породици. Мислим да хендикеп детета родитељи треба да правилно прихвате и да се више и чешће обраћају дефектолошкој служби, која најбоље разуме тај проблем. Деци се, како су вековима говорили паметни људи, не сме давати више него што она могу и разумеју, јер школа мора бити према кроју детета. Према деци се мора бити прво хуман, па онда стручан – говорио је професор др Бојанин.
Професорка др Јасмина Ковачевић, декан Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију, сматра да наша земља има дугу традицију у образовању деце ометене у развоју и подсећа да су прве школе, по угледу на европски систем рада, најпре биле приватног карактера, а да су после Другог светског рата отваране као државне институције.
Постојале су тзв. специјане школе диференциране према типу ометености, као, на пример: школе за глуве и наглуве, школе за слепе и слабовиде, школе за интелектуално ометене, које и данас постоје, али у промењеном облику. Поред посебних школа, деца су могла после посебних припрема, ако тако процене стручњаци, да се укључе у редовне школе.
Тако да је у нашој земљи и пре закона из 2009. постојала пракса укључивања деце ометене у развоју у редовне разреде. Процену да ли ће се дете укључити у редовну или „специјалну“ школу вршила је комисија за разврставање, која је имала дефектолога као сталног члана тима. Међутим, по садашњем закону, процена се обавља на нивоу интерресорне комисије у којој дефектолог није стални члан тима, што по мишљењу дефектолога није адекватно решење. Интерресорна комисија процењује и облик подршке деци ометеној у развоју, али коначну одлуку да ли ће се дете укључити или неће у редовну школу, она не доноси, већ даје препоруку.
– Покушај да се изгради толерантније друштво усмерено ка уважавању и поштовању различитости, на самом почетку није доживео очекиване резултате, јер смо без озбиљнијих припрема и пребрзо кренули у процес инклузије. Инклузивно образовање захтева, поред адекватних техничких услова и кадровског потенцијала, и адекватну процену деце, у смислу њихових реалних могућности и способности и услова под којим могу да се укључе у редовне разреде. Наравно, неопходна је и стална подршка наставном кадру јер они кроз своја базична образовања не стичу знања за рад са децом ометеном у развоју. Ако је инклузија пут ка квалитетнијем и хуманијем образовању, потребно је да ти принципи подједнако важе и за сву осталу децу која су у систему образовања, то јест и за децу просечних способности али и за талентовану децу – рекла је професорка др Јасмина Ковачевић, уз напомену да смо у том великом послу изгубили оно што је и било полазиште, а то је дете.
– Зато нам је пракса и пуна примера да дете почне са образовањем у редовној школи, али због неадекватне подршке или процене постане само „проблем“ који или нарушава радну дисциплину, па су сви у разреду и ученици и наставници више окупирани тиме како да успоставе нормалан процес рада, него самим радом, или у другој крајности, добије своје место у неком углу учионице, изоловано од остале деце, и док сви раде и радују се напретку, оно, иако у пуној учионици, остаје само са својим проблемом – каже др Ковачевић.
Драгољуб Стевановић
Извор: www.detinjarije.com