Pre nekoliko dana u jednom tekstu osvrnuli smo se na inkluziju u školama. Mnogo čitalaca javilo nam se sa primerima iz prakse, prepoznajući sebe ili jednostavno deleći razočarenja. Ono što su nam mnogi zamerili je činjenica da se nismo do sada bavili, ili bar ne dovoljno, temom inkluzije u vrtićima.
Jer, ipak, odatle sve počinje. Naravno da počinje. I tu ima još više problema.
Šta zakon kaže
Na papiru, sve lepo izgleda. Srbija je još 2009. godine uvela inkluzivno obrazovanje kao obavezu. To znači da svako dete, uključujući i decu sa poteškoćama u razvoju, ima pravo da ide u redovni vrtić. Zakon o predškolskom vaspitanju i obrazovanju jasno navodi da deca iz osetljivih grupa imaju prioritet pri upisu u državne vrtiće.
Postoje propisi o tome kako bi sve trebalo da funkcioniše. U vrtiću se formira inkluzivni tim koji čine vaspitač, roditelj, stručni saradnik i defektolog. Zajedno prave individualni obrazovno-vaspitni plan (IOP) za dete. Porodica treba da bude partner u svemu. Sistem predškolskog obrazovanja, kako se navodi, treba da pruži dodatnu podršku svakom detetu kojem je potrebna.
UNICEF ističe da visokokvalitetne predškolske ustanove omogućavaju ostvarivanje mnogih prava deteta, a najvažnije je pravo na učešće. Inkluzija u vrtićima znači uključivanje svakog deteta, podsticanje njihovog liderstva i međusobnu podršku.
Teoretski – divno. Praktično? Hajde da vidimo.
Realnost u praksi
Problem broj 1: Kapaciteti koji pucaju po šavovima
Pre nego što uopšte počnemo da pričamo o inkluziji, moramo da kažemo jednu osnovu stvar: u vrtićima NEMA MESTA. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u školskoj 2024/25. godini vrtić pohađa 235.344 dece. To zvuči impresivno dok ne saznate da je preko normativa upisano između 20.000 i 30.000 dece.
Šta to znači u praksi? Umesto propisanih 26 dece u pripremnoj grupi, imate grupe koje broje 35, pa i više dece. U istoj sobi. Sa jednim ili dva vaspitača koji nisu ni spremni ni obučeni za takve uslove rada.
Vaspitači sa kojima sam pričala kažu da se adaptacija dece dešava tokom cele godine, što znači da se stalno primaju nova deca. A oni koji rade sa decom, često idu na bolovanje od iscrpljenosti ili stresa, što dodatno usložnjava situaciju.
Problem broj 2: Lista čekanja i apsurdna pravila
Maja iz Beograda pokušavala je da upiše svog sina Lazara u vrtić. Dete je rođeno u martu, a ona je aplikaciju predala kada je imao godinu dana – i odbijeno je jer je bio „suviše mali“. Kada je dete naraslo, zahtev joj je proglašen zastarelim. Morala je da čeka novu listu do septembra. U međuvremenu? Snalazi se kako zna i ume.
Sistem upisa u Srbiji je organizovan tako da konkursi izlaze u aprilu, a deca počinju da idu u vrtić u septembru. Ako je dete rođeno u martu, čeka skoro šest meseci nakon što napuni godinu dana. Za to vreme roditelji se dovijaju – najčešće majke odsustvuju sa posla, plaćaju bebisiterke, ili prekidaju karijeru.
Problem broj 3: Deca sa posebnim potrebama – prioritet koji ostaje samo na papiru
Zakon kaže da deca iz osetljivih grupa imaju prioritet pri upisu. Ali u praksi? Roditelji dece sa teškoćama u razvoju suočavaju se sa odbijanjima, izgovorima i prepreka na svakom koraku.
Iskustva su slična širom Srbije, ali i u regionu. U Banjaluci, majka trogodišnje devojčice mesecima bezuspešno pokušava da je upiše u vrtić. Odbijaju je uz obrazloženje da su duge liste čekanja ili da nemaju dovoljno edukovan kadar. U nekim vrtićima traže da iz svog džepa plati personalnog asistenta ili „pomagača vaspitaču“ – iako deca sa poteškoćama imaju pravo na finansijske subvencije.
Jedna mama iz Srbije čiji suprug radi kao asistent dečaku u vrtiću kaže otvoreno: „Ni on ni vaspitačica nisu obučeni za taj rad. Sve vreme isprobavaju, promašuju i pogađaju.“
Problem broj 4: Nedostatak stručnjaka
Sindikati predškolstva godinama ukazuju na problem nedostatka stručnjaka. Psiholozi, pedagozi, defektolozi? Nema ih.
Logoped je nadležan samo za govornu patologiju, a šta je sa decom sa autizmom? Sa intelektualnim teškoćama? Sa oštećenjima vida ili sluha? Potrebni su defektolozi različitih profila, ali ih nema u ustanovama.
Sami vaspitači koji rade u vrtićima priznaju da za rad sa decom sa smetnjama u razvoju nisu imali posebnu edukaciju tokom fakulteta. Dodatne obuke organizuju same ustanove, često sporadično i nesistematski.
Problem broj 5: Finansiranje koje ne prati obaveze
Razni ministri prosvete mogu koliko hoće da govori o inkluziji kao prioritetu. Ali ako nema novca za zapošljavanje defektologa, ako nema novca za asistenete, ako lokalne samouprave plaćaju stručne asistente tek nekoliko meseci pa presušuje novac – šta onda?
Roditelji su primorani da sami plaćaju asistente. Neki od njih daju otkaz na poslu da bi išli sa detetom u vrtić kao lični asistenti. Neki unajmljuju rođake – kao ona devojčica o kojoj se u medijima govorilo, a koja svaki dan prati svoju rođaku sa posebnim potrebama, objašnjava joj sve, vodi je na odmore, proverava šta je zapisala. Na kraju meseca je iscrpljena. A šta je sa njenim pravom na obrazovanje i normalno detinjstvo?
Primeri dobre prakse postoje
Da ne bude da je sve crno. U nekim vrtićima, kao PU „Dr Sima Milošević“ u Zemunu, inkluzija funkcioniše. U njima je upisano oko 80 dece kojoj je potrebna dodatna podrška od ukupno 4.861 dece. Imaju obučene vaspitače, stručni tim koji radi zajedno, kontinuiranu edukaciju.
Ali to su, nažalost, više izuzeci nego pravilo. I čak i u tim vrtićima stručnjaci priznaju: „Nije lako, ali je upravo podsticaj ranog razvoja svakog deteta u redovnoj vršnjačkoj grupi ono što naš posao čini tako izazovnim i važnim.“
Statistika koja je daleko od stvarnosti
Još jedan problem je i sama statistika. Prema Republičkom zavodu za statistiku, obuhvat dece pripremnim predškolskim programom je 97,8%. Ali sindikati upozoravaju da podaci uopšte ne odgovaraju realnosti.
Samo 50% dece uzrasta od tri do pet i po godina pohađa neki od programa predškolskih ustanova u Srbiji. U razvijenim zemljama Evropske unije, taj procenat je 87%, sa tendencijom da poraste na 100%. Najgore od svega, procenat upisa porastao je samo kod dece sa najvišim socioekonomskim statusom, dok najsiromašnija deca – baš ona kojoj bi rani podsticaj razvoja najviše značio – ostaju van sistema.
Šta dalje?
Inkluzija u vrtićima je, pre svega, pitanje političke volje i finansiranja. Ne možete očekivati da sistem funkcioniše ako:
– Imate prekobrojne grupe u kojima vaspitači jedva stižu da brinu o bezbednosti dece, a kamoli da prilagođavaju aktivnosti svakom detetu
– Nemate dovoljan broj stručnjaka (defektolozi, logopedi, pedagozi, psiholozi)
– Roditelji moraju sami da finansiraju asistente
– Lokalne samouprave plaćaju podršku tek nekoliko meseci, pa presušuje novac
– Nema pravog sistema praćenja i kontrole da li se zakonske obaveze poštuju
Takođe, potrebna je edukacija svih aktera – vaspitača, roditelja, ali i dece. Inkluzija ne znači samo staviti dete sa smetnjama u razvoju u grupu sa ostalima. Ona znači stvoriti okruženje u kojem će svako dete napredovati prema svojim mogućnostima, dobiti podršku koja mu je potrebna i osećati se prihvaćeno.
Zaključak
Inkluzija u vrtićima u Srbiji je trenutno više eksperiment nego strategija. Ima lepih reči u zakonima. Ima propisanih procedura. Čak i primera dobre prakse.
Ali u najvećem broju slučajeva, roditelji dece sa posebnim potrebama ostaju sami. Bore se sa odbijanjima, sa nedostatkom informacija, sa finansijskim opterećenjem. A njihova deca ostaju bez osnovnog prava – prava na rani podsticaj razvoja u inkluzivnom okruženju, koji im može doneti mnogo koristi.
Pitanje je da li država to razume. I da li joj je zaista stalo.
Ako imate iskustva sa inkluzijom u vrtićima – pozitivna ili negativna – podelite ih. Vaš glas može pomoći da se stvari promene.