Када дете постаје школарац, много тога у породици се мења. Прво и најважније питање је – хоће ли се моје дете уклопити? А друго, ништа мање важно – какав ће бити учитељ? Искусан или „зелен”? Строг или благ? Какав год да буде одговор, да би умањили свој и стрес код своје деце, родитељи се највише ослањају управо на учитеље, верујући у њихову стручност и знање. Тај ослонац који представљају просветни радници је нарочито важан родитељима деце која имају потешкоће у развоју.
Међутим, ни просветни радници не трпе ништа мањи стрес по истом питању. А по количини стреса предњаче учитељи који спроводе инклузивну наставу у редовној школи. Учитељ је свестан да од његовог знања и креативности у процесу обучавања зависи колико ће ученици заиста успети да остваре свој пуни потенцијал и достигну жељене резултате у оквиру одређеног градива или програма.
А када је пред њим задатак интеграције тј. укључивања ученика са тешкоћама у редовно одељење онда он осећа велику потребу за подршком у решавању тако сложеног задатка. Како од стручних сарадника, тако и од родитеља. Подршка је подједнако добродошла и кроз стручну литературу које, мора се признати, има у довољној количини , али се мали број приручника те врсте може похвалити објашњењима и примерима који наставнику помажу у његовим свакодневним изазовима.
Један од таквих приручника је „Диференцирана настава у инклузивној школи” у издању Едуке. Књига обилује примерима, саветима и упутствима који могу помоћи учитељима да потпуније сагледају квалитет инклузивне школе и потребе ученика са тешкоћама, као и да им олакша креирање прилагођеног подучавања.
И ма колико пута да је већ радио са децом којој је потребна посебна пажња, учитељ се увек, без изузетка, забрине када у његово одељење дође дете са сметњама у развоју, јер жели да му пруже максималну пажњу и подршку, а да успут не направи неку грешку.
Тада, учитеља муче разна питања, у зависности од ситуације. На пример:
– Имам ученика са специфичним тешкоћама у учењу (дислексија, дисграфија или дискалкулија). Како да одаберем и ускладим методе, средства и облике рада са његовим потребама?
– Које су инклузивне потребе ученика са оштећењем слуха или вида?
– Хоће ли моји остали ђаци трпети ако ми превише пажње одузме дете са посебним потребама?
Када су у питању моторички поремећаји и хроничне болести, учитељ зна да је важно постављање остваривих захтева и планирање и примењивање садржаја примерених ученику.
Али ако је дете снижене интелектуалне способности како креирати програм подршке?
Које активности треба планирати и спроводити а да буду примерене ученику са одређеним поремећајем у понашању?
На који начин подстицати емоционално-социјалне односе код детета са поремећајем пажње (хиперактивно понашање)?
Или, како укључити личног асистента када је у питању дете са неким поремећајем из аутистичног спектра?
Сва та питања траже одговоре, и терају учитеље у потрагу за стручном литературом у којој ће моћи да их пронађу. А шта им је у ствари потребно? Управо један приручник попут овог који, обогаћен занимљивим примерима из школске праксе, с пуним правом заслужује своје место у учитељској библиотеци.
Још детаља о приручнику „Диференцирана настава у инклузивној школи” и информације о куповини потражите на сајту Едуке.
С. Глумац, професор разредне наставе