Годину је дана откако су деца пуцала на децу. И сви ЋУТЕ.

Foto: Canva

Писмо министарки просвете

Поштована госпођо,

Била сам понекад у прилици да ми родитељи оставе своју децу да их причувам и били су то сати апсолутне одговорности. Уколико је та активност била најављена, планирала сам сваки тренутак, чистила, брисала да бих испунила сваки критеријум њиховог поверења.

Зашто ово причам? Зато што су, поштована госпођо, сва наша деца од јуче поверена Вама на старање. И ја Вам желим све најбоље. Морам да мислим позитивно јер је то једини начин да отклоним очај безнађа у коме се наша школа данас налази. Не, не мислим да се може нешто епохално променити у току једног мандата, али се надам да сте у ову причу ушли са светлом визијом и пројектом који је баш Вас, а не неког другог, квалификовао за ово одговорно место. Имали сте одређени период уходавања, сагледали сте проблеме, надам се да сада крећете у акцију. Очекујем да сте у току планирања већ изабрали свој саветнички колегијум и да њега чине проверени стручњаци, како из академске, тако и из наставничке делатности, јер само теоријско знање, проверено у пракси, даје праве резултате.

Надам се, исто тако, да нећете преписивати успешне моделе других земаља, јер ми имамо нашу децу, сопствени менталитет и личне проблеме. Немојте нас и Ви убеђивати на бескрајном низу семинара да је преписана реформа нешто најбоље што се у нашем школском систему десило, а затим, када не успе, јер не може да успе, покупити се, прогласити све наставнике неспособним и отићи на неко друго место без осећаја одговорности за протраћено време и новац.

Да кренемо редом.

Без обзира на то што сви знамо да се министарска места деле на основу страначког кључа и да место министра просвете није ни по чему угледно, већ најчешће утешно, Ви морате да схватите да је Ваше министарство најважније. Наше школе су у таквом стању да у скорој будућности неће бити потребно ни једно друго министарство и да замисли било ког ресора неће бити изводљиве јер неће имати ко да их спроведе. Наиме, ко ће радити у енергетици, војсци, полицији, ко ће возити, подучавати, судити? Послушници са купљеним дипломама?! Од тога држава не бива. Уколико се у нашој школи нешто не промени, нестаћемо као народ.

Погледајмо само резултате најновијих статистика. Надам се да је Ваш саветнички тим већ ставио резултате ових истраживања пред Вас као основу од које се мора кренути.

Тридесет посто Ваше деце, деце о којима треба да се старате је гладно.

За њих родитељи не могу да обезбеде основна средства за живот. Четрдесет посто њихових родитеља се не лечи. Јер нема средстава да обезбеди себи здравље. Саберите проценте, укрстите их и добићете скоро половину популације која је животно угрожена.

Подаци ПИСА тестирања су забрињавајући.

Једанаест посто ученика гимназија је функционално неписмено када је у питању читање, а шеснаест посто у математици. Ти резултати су још драстичнији у трогодишњим стручним школама, где функционална неписменост достиже и до 95 одсто.

Забринутост достиже стање апсурда када ове резултате преклопимо са резултатима ученичких постигнућа на крају осмог разреда основне школе, где је сваки осми ђак награђен Вуковом дипломом за изванредан успех. На матурским испитима они показују просечне резултате, а већ у првом разреду средње школе, на иницијалним тестирањима из српског језика и математике, не знају основне ствари, па се колеге крсте и у чуду питају на шта су та деца потрошила осам разреда основне школе, како су имали те силне поене на матури, како је знање испарило у току једног распуста.

На основу извештаја Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања за прошлу годину, на матурском испиту су били најбољи из историје. Најбољи из историје?! Упитно је како, тако најбољи, не знају основне ствари везане за скору прошлост и узроке који су до тога довели. Да ли их систем штити од праве истине, а убеђује да су традиционалне српске вредности само одрицање и рат? Ово је моје лично питање и сумња који су произишли из покушаја да са истом том децом повежем књижевно дело са историјским контекстом. Ти покушаји су обично неуспешни у протеклих неколико година.

У последњих десетак година дајемо децу као из времена данка у крви.

Одлазе нам писмени. Радујемо се кад нам дете оде у иностранство. Боље да га желимо, него да га жалимо. Рачуна ли се ово у неки дефицит БДП-а? Или су губици само емотивни? О каквом темељу националне свести говоримо када је основна амбиција код осамдесет посто младих да оду одавде?

Факултети су нам пред гашењем.

Хемијски факултет у Београду могао би да затвори зграду на Студентском тргу, познату као зграда некадашњег ПМФ-а, јер нема пара за струју. На наставничке смерове се уписује једноцифрен број студената. Филолошки факултет једва намиче квоте за упис. Академска заједница ћути, не буни се, не меша се ни у једну друштвено битну ствар. Не подржава своје студенте. Крије се иза катедре. Или бива блаћено, отпуштано, нападано, без подршке својих колега одбачени су на сметлиште.

У основним и средњим школама нема ко да ради.

Ни један наставник се не сме разболети, јер стручне замене за њега нема. Новим законима је дозвољено да се на упражњена места доведу пензионери. А шта ћемо када и тај ресурс исцрпимо?

Постојала је иницијатива једног броја ректора како да се ови проблеми реше. Само није било никог ко је имао довољно времена да их саслуша, нити је било икога коме је до свега овога иоле стало.

Наставници су у стању менталног преживљавања, под пресом бесмислених програма, ригидних захтева, неразумевања. Презира и немоћи. Они знају где шкрипи, али их нико ништа не пита. Са њима се комуницира мејловима, наредбама и дописима који се имају спровести. То је војска апатичних људи који немају наде да ће бити нешто боље и данас је вест да постоји неки просветар који добро и креативно ради свој посао. Обично се каже: овако ради и поред свега. Поред чега? Да ли се мисли на материјални или ментални статус просвете? Или на дефицит поштовања, поверења? Јер се на делу непрекидно спроводи показна вежба да је знање непотребно, да је стручност често отежавајућа околност, да је набоље бити послушан, да је добар само тихи шпартач зацртаних смерница.

Пуцала су деца на децу

Годину је дана од масовних убистава у Рибникару, Дубони и Орашју. Пуцала су деца на децу. Или су, можда, деца пуцала на систем који их није заштитио, који им није помогао?

Тај исти систем је посвађао родитеље убијене деце са родитељима живе деце. Одговорио је дволисним Смерницама за просветне раднике. Предложио антидиверзиону обуку за наставнике. Ангажовао полицију да чува школе. Донео нови Правилник о оцењивању. Формирао Радну групу за Меморијални центар у знак сећања на жртве масовних убистава. Да није трагично, било би смешно.

Исти систем је остао глув на петицију коју је покренуло Виктимолошко друштво Србије да се 3. мај прогласи даном сећања на жртве масовних убистава. Ову петицију је потписало седам хиљада људи.

Исти систем је донео одлуку да се школска недеља од 7. до 10. маја прогласи за недељу сећања и заједништва и да се убудуће уврсти у редовни школски календар. Зашто баш овај датум када наша традиција налаже обележавање годишњег помена оног датума када се смрт десила? Вероватно зато што су приликом састављања календара за ову школску годину успели превидети потребу да се 3. и 4. маја сетимо погинулих, па се у те датуме сместио школски распуст.

Нису ли, поштована госпођо, сви ови кораци и сви ови превиди више од тога? Не сведоче ли они о потпуној равнодушности за нашу децу, и живу и мртву?

Ако овоме додамо и чињеницу да само београдска деца добијају по двадесет хиљада динара на почетку школске године, а да провинцији остаје и даље да буде то што јесте: провинција, ја морам да питам – да ли су деца из провинције дискриминисана? Мање вредна? Зар борба против дискриминације није још у чувеним Смерницама зацртана као нешто што деци треба објаснити? Како ћемо ово да им објаснимо?

Поштована госпођо, не, не хушкам ја Вас против система. Ни случајно. Ја само желим и очајнички се надам да ће се нешто променити. Јер, видите, сва ваша деца ћуте, сви њихови родитељи ћуте, сви наставници ћуте, Академија ћути. Громогласно је. Када моји ђаци ћуте, ја знам да нешто није у реду. Знам да чекају да прође невоља која их је снашла. Хоћемо ли наставити тако? Хоћемо ли наставити да се за децу бринемо само кроз флоскуле или ћемо нешто за њих заиста урадити?

На Вама је.