Kada dete postaje školarac, mnogo toga u porodici se menja. Prvo i najvažnije pitanje je – hoće li se moje dete uklopiti? A drugo, ništa manje važno – kakav će biti učitelj? Iskusan ili „zelen”? Strog ili blag? Kakav god da bude odgovor, da bi umanjili svoj i stres kod svoje dece, roditelji se najviše oslanjaju upravo na učitelje, verujući u njihovu stručnost i znanje. Taj oslonac koji predstavljaju prosvetni radnici je naročito važan roditeljima dece koja imaju poteškoće u razvoju.
Međutim, ni prosvetni radnici ne trpe ništa manji stres po istom pitanju. A po količini stresa prednjače učitelji koji sprovode inkluzivnu nastavu u redovnoj školi. Učitelj je svestan da od njegovog znanja i kreativnosti u procesu obučavanja zavisi koliko će učenici zaista uspeti da ostvare svoj puni potencijal i dostignu željene rezultate u okviru određenog gradiva ili programa.
A kada je pred njim zadatak integracije tj. uključivanja učenika sa teškoćama u redovno odeljenje onda on oseća veliku potrebu za podrškom u rešavanju tako složenog zadatka. Kako od stručnih saradnika, tako i od roditelja. Podrška je podjednako dobrodošla i kroz stručnu literaturu koje, mora se priznati, ima u dovoljnoj količini , ali se mali broj priručnika te vrste može pohvaliti objašnjenjima i primerima koji nastavniku pomažu u njegovim svakodnevnim izazovima.
Jedan od takvih priručnika je „Diferencirana nastava u inkluzivnoj školi” u izdanju Eduke. Knjiga obiluje primerima, savetima i uputstvima koji mogu pomoći učiteljima da potpunije sagledaju kvalitet inkluzivne škole i potrebe učenika sa teškoćama, kao i da im olakša kreiranje prilagođenog podučavanja.
I ma koliko puta da je već radio sa decom kojoj je potrebna posebna pažnja, učitelj se uvek, bez izuzetka, zabrine kada u njegovo odeljenje dođe dete sa smetnjama u razvoju, jer želi da mu pruže maksimalnu pažnju i podršku, a da usput ne napravi neku grešku.
Tada, učitelja muče razna pitanja, u zavisnosti od situacije. Na primer:
– Imam učenika sa specifičnim teškoćama u učenju (disleksija, disgrafija ili diskalkulija). Kako da odaberem i uskladim metode, sredstva i oblike rada sa njegovim potrebama?
– Koje su inkluzivne potrebe učenika sa oštećenjem sluha ili vida?
– Hoće li moji ostali đaci trpeti ako mi previše pažnje oduzme dete sa posebnim potrebama?
Kada su u pitanju motorički poremećaji i hronične bolesti, učitelj zna da je važno postavljanje ostvarivih zahteva i planiranje i primenjivanje sadržaja primerenih učeniku.
Ali ako je dete snižene intelektualne sposobnosti kako kreirati program podrške?
Koje aktivnosti treba planirati i sprovoditi a da budu primerene učeniku sa određenim poremećajem u ponašanju?
Na koji način podsticati emocionalno-socijalne odnose kod deteta sa poremećajem pažnje (hiperaktivno ponašanje)?
Ili, kako uključiti ličnog asistenta kada je u pitanju dete sa nekim poremećajem iz autističnog spektra?
Sva ta pitanja traže odgovore, i teraju učitelje u potragu za stručnom literaturom u kojoj će moći da ih pronađu. A šta im je u stvari potrebno? Upravo jedan priručnik poput ovog koji, obogaćen zanimljivim primerima iz školske prakse, s punim pravom zaslužuje svoje mesto u učiteljskoj biblioteci.
Još detalja o priručniku „Diferencirana nastava u inkluzivnoj školi” i informacije o kupovini potražite na sajtu Eduke.
S. Glumac, profesor razredne nastave