Заиста жарко желим да младима у Србији, у будуће, мотивација за образовањем буде искључиво глад за знањем, а не некаква нумеричка ознака која, у великом броју случајева, није реалан приказ стања ствари. И поред многих (читај: неуспешних) реформи школства, у земљама Балкана, још увек је остао, или боље рећи опстао, застарео образовни систем у коме се и даље искључиво учи за оцену. Нешто бољи систем је у Словенији, која је далеко највише напредовала у овом сегменту, од свих држава са простора бивше Југославије. Хрватска је на добром путу, а верујем да ће и други кренути на боље.
Заиста, често мислим да многа деца у Србији нису заинтересована да уче јер не увиђају смисао рада, а држава у великој мери, као и друштво убија тај осећај смислености јер су и сама деца сведоци да се набоље може напредовати, ако напумпаш уста, приступиш странци на власти, удаш се за фудбалера итд… а без осећаја смисла, нико није мотивисан за рад. Када говорим о променама из корена, ту не мислим да драстичне промене у реформи образовања, јер ни Финска није ушла радикалним методама у реформе него, паметно, корак по корак, већ мислим о променама у начину схватања шта значи образовање, колика је то корист за појединца, друштво и државу уопште. Правилно образовање повећава знање, које затим поспешује продуктивност у свим сегментима и генерише многе друштвене аспекте, а када као Финци, на образовање будемо гледали као на национални интелектуални капитал, када се младим девојкама са телевизијских канала не буду пласирале дебилне (немам други израз), емисије о томе како да постану старлете, и када би ова држава недвосмислено указивала младима на важност перманентног образовања, не само кроз политичке говоре, већ и на делу, много бисмо боље живели.
Но, вратићу се на прецизну тематику о којој сам данас хтела да пишем, а то је вредновање напредовања ученика, или популарније “оцењивање”. Оцена је само делимични мерни инструмент, фаза наставног процеса, која ће нам, уз низ осталих параметара бити показатељ напредовања ученика. Они се прате и вреднује се њихов напредак а не тренутно знање. Финска се у том смислу успешно бави индивидуализацијом у описном оцењивању, које захтева: уважавање индивидуалних разлика, континуирано праћење и евидентирање развоја ученика, индивидуализацију наставе, сарадњу и професионални развој наставника. Индивидуализација је зато у Финској један од главних дидактичких принципа који се мора примењивати и поштовати у васпитно образовном процесу, јер се ученици међусобно разликују по способностима, темпу учења, пажњи, интересовањима…
Из тог разлога се, искључиво нумеричко оцењивање у Финској доживљава као непожељно средство јер оно најчешће показује само тренутно репродуковање неког наставног садржаја, а не стварно усвојено знање. Како би спровели индивидуализацију у оцењивању, фински наставници су морали и сам наставни процесс да индивидуализују и диференцирају, а то су успели разноврсношћу метода и наставних средстава, флексибилношћу наставног плана али и усавршавањем својих знања и вештина.
У Финској се ученици до 5. разреда уопште не оцењују нумерички, а од 5. до 9. разреда или не постоје нумеричка оцењивања, или постоје као комбинована уз писмени извештај о напредовању ученика, који се дају два – три пута у току школске године и обавезно на крају школске године. Стандардно оцењивање фактички не постоји до 16, године. Напредак се процењује у односу на циљеве наставног програма. Извештаји у току школске године имају улогу да усмеравају и подстичу учење и смернице наставника су ту од великог значаја.Те смернице подстичу ученике да постану свесни својих размишљања и како да уче са разумевањем…итд, док је завршни извештај на крају школске године повратна информација о успеху и напредовању. Задатак овакве процене је да помогне ученику да формира реалну слику о свом учењу и развоју и на тај начин подржи развој личности. Принципи процене су да процена мора бити истинита и реална, подкрепљена разним доказима. Начин вредновања зависи од друштва до друштва. Већина земаља има скале од 1 – 5, додуше тај систем има и Немачка, али је тамо јединица највиша оцена, у Италији од 0 до 10, у Француској од 0 до 20, у Швајцарској од 1 до 6 итд…
Нумеричко оцењивање у Финској описује се бројевима од 4 – 10 и оно описује само ниво перформанси у односу на циљеве наставног програма. Оно се даје на крају школске године уз обавезне разнолике доказе који поткрепљују процену наставника о датој завршној процени. Ниво 4 је недовољно знање, 5 једва довољно, 6 је умерено задовољавајуће, 7 задовољавајуће, 8 добро, 9 врло добро и 10 одлично усвојена знања и вештине. Оцена 8 означава основу која по правилу треба да се достигне. Значи, у току године нема класичног оцењивања, пропитивања, изненадних контролних, стресирања ученика већ се ученици стално прате и континуирано проверавају путем разних метода и техника. На крају школске године, наставник пише индивидуалне извештаје о ученицима, док је нумеричко оцењивање изостављено, јер се кроз описно оцењивање наставник посвећује детету а не програму. Тако се дете учи да учи без страха од лоше оцене.
У Финској оцена нема функцију казне, нити је она пука аритметичка средина већ права слика залагања ученика, његових индивидуалних способности, напредовања у односу на могућности, разумевање градива, примена знања и многих других сегмената који захтевају активно праћење ученика. У школама у Србији, често имамо наставнике којима је оцена средство присиле и казне. Такав константан стрес за ученика је неприхватљив. Оцене не смеју бити средство присиле и не смеју се добијати у стресној атмосфери. Фински наставници, како оцењују и процењују ученике, тако оцењују и процењују и свој рад. Они посећују семинаре, изучавају докимологију, стално прате нова достигнућа и нове наставне методе и све је подређено свеопштој користи, како за ученика, тако и за друштво.У Финској не постоји школски надзорник, јер им није ни потребан, пошто су сви наставници довољно стручни и компетентни, знају свој посао, раде на себи и не отаљавају посао, већ су свесни колико је њихов посао одговоран за развијање успешног и здравог финског друштва.
У финским школама није главни циљ давање оцена, већ описно оцењивање које захтева стручност, компетентност и мотивисаност наставника, као и континуирано праћење знања,вештина и умећа ученика, идентификовање његовог развоја и подстицање на даља залагања. Школа једноставно не може имати неуспешне ученике уколико се сваком ученику приђе индивидуално и уколико се настава организује тако да омогући ученицима да достигну свој максимум. Имам утисак да је у Србији важно само да је наставник упознат са техникама оцењивања, а да се премало баве упознавањем индивидуалности ученика, његовим интересовањима, способностима, емоционалним развојем… Такође, превише се даје предност теорији, док се практична знања уопште не вреднују.
Схватићете колико је образовни систем у Србији зрео за промену, када схватите колико аномалија постоји у њему. Уврежено је мишљење да је професор добар, када ученици из његовог предмета имају оцене до највише тројке, јер је он тобоже строг и праведан, јер се код њега тешком муком „зарађује“ оцена, а заправо, можда је само неки намћор који ужива у улози тиранина, или каква особа склона цепидлачењу, прецењивању важности свог предмета итд… Ако погледате школске свеске одноваца, не рачунајући свеске за математику и физику, све што деца имају записано у свескама је заправо текст из уџбеника написан подебљаним словима, или оно битно што је уоквирено, док се у финским ученицама у нижим разредима, некад и не користе уџбеници јер се полази од претпоставке да се већина ствари може боље научити у објективној стварности, односно у природи. Тада су довољне бележнице у којима ученици записују и цртају оно што су видели, а такав начин учења је много делотворнији од оног механички “набубаног”…и таква бележница препуна цртежа и текстова је на крају године боља од сваког уџбеника, јер је настала као резултат активности ученика и наставника, јер поред знања, деца морају развијати и способности, а када упознају свет око себе,деца се морају научити и да живе у њему, да се сналазе у животним ситуацијама…
Следећи неправедни пример – већина наставника углавном не осећа одговорност због неуспеха ученика и скоро никад не осећа кривицу када ђак понавља разред, увек наводећи да су разлози тога то што, или нису довољно учили, изостајање са часова или због проблема у породици, при чему никада не доводе свој рад или рад својих колега у везу с неуспехом ђака, штавише, наставници сматрају да су за неуспех сви други више криви и да је то проблем ђака, његове породице, другова, а да компетентност наставника и понашање у самом току наставе имају мало или уопште немају утицај на неуспех младих људи, иако истраживања често говоре супротно. Затим, није редак случај да се слабијим ученицима даје мање времена за усмено испитивање, да се такви ученици ни за најмањи труд, скоро никада не похваљују, већ по правилу куде и омаловажавају, ретко им се љубазно обраћају и ретко ступају у контакт са њима, да не спомињем да слаби ученици из маргинализованих породица чешће понављају разред од слабих ученика из утицајних породица који се често провлаче од разреда до разреда… о субјективности и оценама наставника у зависности од расположења да ни не причам… примера је безброј.
Како онда очекивати да ово занимање, које је у суштини честито, има поштовање у друштву, да улива поверење код ученика и родитеља уз овакво понашање? Јесте чињеница да су данашња деца тежа за обликовање од неких генерација ђака од пре 20-30 година јер су више затровани девијантним спољашњим утицајима, јер све мање знају шта је игра, дружење са породицом, читање… да често умеју да буду зла, али верујем, без зле намере, а да је наставницима који у данашње време раде са децом много теже, да су мање мотивисани јер немају ни поштовање родитеља, ни друштва… и крајње је време да се све врати на своје, да сви радимо за опште добро. То није толико тешко, јер је за почетак довољна и само добра воља са обе стране.
Како сам већ написала, учење ради саме оцене је веома лоша појава у нашем друштву, јер се дешава да често петичари бубалице, без обзира на одличне оцене у дневнику немају усвојена неопходна суштинска знања, која су много битнија од саме оцене. Нема мултидисциплинарности у испитивању, како би наставник у току дискусије са учеником, комбиновао знања из многих области, већ су испитивања штура и ограничена. Помањкање критеријума је такође проблем, јер сваки наставник има неку своју листу захтева, а ни мање зло нису појаве знане као грешке контраста када рецимо ученик који одговара сасвим просечно, за неку тројку, после слабог одговора ученика који је добио јединицу, због тренутне илузије добије петицу, иако би тај исти одговор, после одличног одговора ученика који је добио петицу, заслужио тројку. Грешке централне тенденције, у којима се оцена заснива на процени одељења на добро и лоше, а у складу са тим и мења критеријум, такође је лоша појава… има их заиста много…
У Финској се ради другачије. Зато наставници у Финској оцењују и активност, и квалитет знања, мотивацију за стицањем знањам све сфере развоја, когнитивне, социјалне, моралне, психофизичке…и друге, па је зато описна оцена важан фактор развоја, која се не доводи у питање од стране родитеља. Неки од разлога зашто се родитељи никада не жале на процене наставника су и ти јер су сви извештаји конструктивни, толерантни на разлике у темпу учења и што је најважније позитивно усмерени.
Надам се да ће сваки наставник размислити о свом ставу према оцењивању, да ће једном и заувек нестати класична усмена испитивања која се само своде на проверавање чињеница, знања, података, запостављајући у потпуности интелектуалне способности и особине личности, да ће свака казнена лоша оцена подстаћи даљи неуспех јер ће ученик одредити своје даље понашање према неправедном ставу наставника, да усмена испитивања треба да буду као дијалог, разговор без стреса, без нагласка на меморијску способност ученика, већ провоцирање размишљања и примене. Такође, не треба постављати питање шта оцењивати, оцењује се све.Важно је оцењивати и ток и резултат, јер ако оцењујемо само резултат нећемо видети у чему су грешке и како их исправити.
Ја сам од малих ногу желела да радим овај племенити и честити посао, јер много волим децу и тај осећај да у њему нема губитка. …што им се више искрено даш и што им више знања и љубави пружаш, они ти истом мером враћају. Наравно, чак и уколико то некад, ни поред најбоље воље, не успе одмах са сваким дететом у потпуности, увек могу са миром у души и срцу увече да заспим, знајући да сам ипак урадила добру ствар, јер ће та клица доброг и искреног, коју сам се трудила сваком детету да дам, кад тад да проради. Верујем у то.
Извор: mojafinska.blogspot.com