Стицајем (не)срећних околности временски су ми се поклопила два догађаја: потписивање Протокола о наредним корацима у вези са побољшањем статуса просветних радника, после чега се одустало од штрајка, и завршетак епске градње гараже у дворишту. Иако, на први поглед једна гаража и један Протокол немају никакве везе, из свега човек по нешто научи, једно искуство произилази из другог, каузалност је неизбежна.
Гаражу смо зидали три месеца, од момента када је муж укључио рачунар за израду пројекта и прорачун материјала (грађевински је инжењер), до тренутка када смо затворили капију испраћајући мајсторе из дворишта. По свету се вишеспратнице дижу за непуних годину дана, а нама је за четири зида и кров требала четвртина тог времена јер нема људи које за тај посао можеш да нађеш. А и кад их нађеш, мораш стриктно поштовати њихове рокове и продужења рокова, па чак ни смртни случај који нам се десио није могао померити уговорени посао, јер онда губиш успостављени ред и опет стајеш на зачеље колоне. Дневница нашег мајстора је била сто евра. Кафа са пола кашичице шећера, пиће и ручак су морали бити у тачно одређено време, а сва физикала утовара и истовара је била у породично-комшијској режији, јер он те послове, као вкв мајстор, не ради. Бушење осам рупа хилти бушилицом смо платили три хиљаде динара и треба да будемо срећни јер је то цена само за нас, пошто смо пријатељи. Последњег дана зидања сам одвезла ауто на прање јер је био у очајном стању од свега што је претурио и тај посао платила хиљаду динара.
Наравно да смо били на ивици живаца, али све се заврши и ми седнемо да, коначно, попијемо кафу на миру кад пред мене искочи текст потписаног Протокола. Прочитам и лепо видим пропаст пред собом. Добро, кажем, не знаш да зидаш, тешко је и напорно, али да переш кола, то знаш. Опереш сваког дана у месецу по троја кола и зарадиш обећану плату, а мужу купиш хилтија, сваког дана по осам рупа, и бог да нас види. И финансијски и ментално. И статусно. Јер, бар ће неко знати какву кафу пијеш.
Немам намеру да потцењујем било чији рад. Сваки је подједнако вредан. Али…наши просветни синдикати потцењују баш наш рад, нас просветара које треба да заступају. И то раде стално или бар онолико колико ме сећање служи. Када сам почела да радим, постојао је један синдикат који је углавном служио да понабавља зимницу и храну на отплату, пакетиће за Нову годину и није се баш истицао амбициозним пројектима. Данас не знам колико синдиката има, сви имају нека слично-различита имена, знам им председнике и истакнуте чланове, памтим све оштре критике у јавности и обећања, али памтим и претходне протоколе у којима су пристали на све. Као да имају по два лица, једно за јавност на телевизији, где им је све јасно и свака им је на месту, а друго за преговоре у Министарству. Уз то друго лице иде и рука лака на потпис. И дугорочна невидљивост у данима после потписивања.
Е, па мене би била срамота да после свега што се десило у претходном периоду, после стравичних трагедија, после насилног прекида школске године и бесмислених Смерница које нам је проследило Министарство, потпишем обећања о повећањима плата у јануару и децембру наредне године, да поверујем како ће се од марта размотрити питање преопширне школске администрације и прихватим минимално увећање коефицијента за разредне старешине. Мене би била срамота, зато и нисам члан синдиката, као ни већина мојих колега из школе. Њих, међутим, није срамота, мада их нема ових дана по телевизијама да објасне како су поверовали да ће Влада све урадити, само да однесе тетки лек.
Ипак, у Протоколу пише како ће синдикати све будно пратити и како ни једна будућа Влада не може оспорити свете закључке овог споразума. Питам се, само, шта ће бити када се схвати да нека будућа Влада ни не хаје за све наведено. На који начин ће се синдикати наљутити?! Шта ће рећи свом чланству?! Хоће ли ћутати или признати да су нас изиграли по ко зна који пут. Хоће ли их тада бити срамота?
Не треба нама синдикат и Протокол. Нама треба једно независно и стручно радно тело које ће промислити о школству и донети националну стратегију за наредних десет година, непроменљиву и неприкосновену за сваку надолазећу власт. Та стратегија треба да укључи апсолутну промену свих постојећих планова и програма, као и ресетовање и осавремењивање начина реализације тих програма. Треба да постави прецизне циљеве и исходе образовања који би били јасни и деци, и родитељима, и наставницима, и сваком ко са школом у додир долази. Од вртића до докторских студија сваки учесник у наставном процесу треба да има потпуно утврђен пут и да зна шта му наредна степеница у образовању значи.
Само на тај начин, просвета ће добити све оно што јој недостаје. Стећи ће сигурност, достојанство и повратити изгубљени статус у друштву. Знаће се ко у школи може да ради и резултати ће бити проверљиви. Знаће се ко је за шта одговоран и неће свака школска одлука бити подложна преиспитивању, нестручним коментарима и окретању наглавце. Неће се постављати питање: а шта је школа урадила…јер ће се тачно знати шта школа ради, шта је њена дужност и обавеза, шта је дужност и обавеза родитеља, а шта је одговорност државе и читавог друштва. Школа ће тако изаћи из позиције невидљивости у коју је непрекидно гурају заклањајући се иза испразних фраза и политичких слогана.
Школа мора постати мерило свега јер ће у правилно постављеном систему бити важнија постигнућа деце од дневнополитичких афера. Вратиће се поверење и образовање неће бити само морална сатисфакција која те теши док преносиш џакове цемента кумећи богом мајстора који је у погрешном устројству нашег друштва постао владар универзума.
Све док наши синдикати не постану свесни потребе свеобухватних промена, све док нас представљају само као беднике који од газде просе динар више, ја нећу бити њихов члан. Не треба мени банка више. Треба ми систем у коме ми неће падати на памет куповина компресора за прање кола и хилти бушилице.
Аутор: Биљана Васић, професорка из Шапца