Интелектуални дефицит и симулакрум знања: Како изгледа портрет савременог ријалити ауторитета

Foto: Canva

Замислимо ситуацију у којој би се у стручну дискусију нуклеарних физичара на неком порталу убацио професор књижевности, и физичарима, од којих су неки еминентни научници, почео онако кафански да дели лекције, подучава их, а онда и да их вређа лепећи им етикете како су незналице, нерадници, како су преплаћени итд.

Шта бисмо мислили о таквом професору књижевности?

Можда нико од физичара не би реаговао, то би им било испод части, можда би неко пристојно прокоментарисао како некомпетентним људима није место у таквом разговору. Али, шира јавност би вероватно реаговала и отворено осудила овакав наступ професора, где би се вероватно нашао и израз „примитивно“.

Е, управо тако изгледа и када се очигледно некомпетентни и нестручни људи, по директиви, јављају и коментаришу просветне феномене и проблеме, не либећи се да притом употребе и врло грубе, непристојне и неваспитане изразе. И још, у том незнању, док показују надменост и ароганцију, они шаљу јасну поруку да просветаре треба додатно понизити и да је то сада „in“. Тако може и тако треба, навали народе, одрешене су ти руке, ако си икада имао комплекс интелектуалне инфериорности, и ако имаш проблеме са писменошћу, сад је прилика да тај комплекс лечиш! Јер ово је време ријалитија — ту се сви снови остварују.

У савременом друштву, обиље информација не доноси нужно и мудрост. Напротив, управо у времену дигиталне презасићености, све чешће се сусрећемо са појавом која би се могла назвати „симулакрум знања“ – спољним, празним обликом упућености, лишеним дубине разумевања, који замагљује границу између стварног увида и пуке имитације интелектуалне позиције. Носиоци тог симулакрума знања никако не могу бити појединци који ћуте о стварима које не познају – већ управо они који најгласније говоре.

У питању је сложен друштвени феномен у коме појединци, са ограниченим интелектуалним капацитетима, усвајају и понављају флоскуле и фразе које су покупили из ријалити програма, изјава политичара, медијских спинова или виралних садржаја са друштвених мрежа. Те изговорене конструкције често делују као докази о обавештености, али у својој суштини оне представљају низ произвољних исказа, најчешће лишених кохерентне логике, историјског контекста и етичког увида. Реч је о јефтиној, новокомпонованој реторици чија је једина сврха да произведе осећај лажног знања – осећај који брзо прераста у уверење о сопственој супериорности.

Такви појединци делују у пољу које није интелектуални дијалог, већ дискурзивно насиље. Њихова реч није отворени позив на размену мишљења, већ осуда, пресуда и етикетирање. Када им се понуде аргументи, докази или анализе које оповргавају њихове тврдње, они не реагују критички, већ агресивно. Одбрамбени механизам састоји се у упорном понављању истих теза, без обзира на пораз у рационалној арени. Реч је о говору који више није средство разумевања, већ инструмент доминације.

У епистемолошком смислу, овде имамо посла са обликом „епистемолошке бахатости“, како би то рекао Хозе Медина: уверење да поседујемо знање тамо где га немамо, праћено одбацивањем корективних повратних информација. Ова епистемолошка патологија има озбиљне друштвене последице. Када се споји са институционалним ауторитетом, партијско-клијентелистичком мрежом и осећајем личне фрустрације, она постаје средство репресије над онима који знање заиста поседују – над наставницима, научницима, уметницима, лекарима, односно над онима који трагање за истином не своде на лојалност.

Посебно опасан облик ове појаве јавља се када ови ријалити ауторитети добију могућност да, као чланови савета родитеља, школских одбора или других управних тела, кадрирају унутар образовног система. Тада се, без икаквог зазора, упуштају у коментарисање рада наставника, износећи „оштре“ ставове који неретко прерастају у отворене увреде – често врло примитивне. Не устежу се да предлажу смене појединих наставника који нису по вољи њиховој опцији, отворено се залажући за „своје“ кандидате, без обзира на њихову стручност, искуство или квалитет. Ти кандидати могу бити нестручни, недовољно образовани или знатно мање компетентни од оних које желе да елиминишу – али су подобни. Јер у том моделу одлучивања, критеријум није знање, већ лојалност. Ко те пита за квалитет кад су у питању страначки поени!

Наставници су данас посебно на удару. Њихов рад подвргнут је непрестаној дифамацији од стране управо оних који су систем образовања искусили као непријатност, неуспех или понижење – и то најчешће не зато што су били жртве образовног система, већ зато што им је систем поставио границу коју нису могли да пређу и прескоче.

Сада, у позицији политичке или институционалне моћи, покушавају да се обрачунају са симболима тог некадашњег осећаја инфериорности. У том обрачуну образовање мора бити понижено, знање обесмишљено, а интелектуална независност приказана као ароганција.

Оно што овај феномен чини посебно забрињавајућим јесте недостатак унутрашње доследности код ових актера. Њихова идеолошка оријентација мења се без унутрашње дилеме – никад се не преиспитују – већ због наређења или користи. Њихова верност „Великом Тати“, како би рекао Славој Жижек, није последица дубоког идентификационог процеса, већ чисто прагматичног односа: лојалност траје док траје интерес. Исту реченицу коју данас користе да оправдају понижавање наставника, сутра ће, ако се промени политичка клима, изговарати да би их бранили – али не због принципа, већ због директиве.

Ту се разоткрива потпуна дезинтеграција етичког субјекта. Нема унутрашњих светиња, нема личних граница, нема стида од незнања. Постоји само прилагођавање дискурсу који доноси тренутну корист. У том смислу, ови појединци неће бити идеолошки противници – јер они су идеолошки празни. Њихова једина идеологија је конформизам.

Животна прича оваквих „субјеката“ могла би бити следећа: они су завршили основну и средњу школу са неким осредњим, можда чак и бољим успехом. Налазили су оправдање и изговор (зашто то није најбоље) у томе да су их наставници „мрзели“. Зато што су постављали незгодна питања, на граници генијалности која није била схваћена, говорили су пријатељима после првог литра. На факултету нису прошли пријемни испит, или су га уписали па су касније убрзо стали. Запослили су се, уз страначку подршку, решени да напредују у друштвеној хијерархији. Требало је испунити још једну формалност: диплома високе школе. Ха, па зар је то неки проблем? Приватни факултет у Д. завршава се по убрзаном курсу, потребно је само нешто новца. Факултет има акредитацију, што значи да његова диплома вреди пред законом исто као и диплома било које друге високе школе. И за кратко време, и тај проблем је решен.  Пут ка остварењу снова је отворен.

„Ми знамо шта је добро, разумемо то, ал не маримо“ – каже Федра у Еурипидовој трагедији „Хиполит“ у другачијем контексту, али ова реченица, у правом смислу, илуструје претходну причу.

Зато можда није случајно што је језик, у свом најплићем, фразерском и навијачком облику, постао средство њихове еманципације. Њиме стичу осећај моћи коју раније нису имали, а сада се та моћ употребљава за обрачун са симболима ауторитета које никада нису могли интелектуално да досегну. То је, у ствари, једна тиха освета слабих – наравно не физички, већ морално слабих, као и оних који никада нису стварно научили да мисле, али су научили да понављају. Систем који им за то аплаудира, требало би темељно да преиспита своју вредносну хијерархију.

Можда би на овом месту ваљало поновити једну параболу која се већ нашла на страницама овог портала:

Замислимо, у једном тренутку, стакленик, велики, прелепи, стаклени врт у којем расту дражесне биљке: клице доброте, изданци саосећања, цветови знања, истине и правде. Унутра је топло, светло, примећује се велика пажња и контрола. Људи који улазе остављају обућу напољу, перу руке, утишавају глас.

Али чим се врата оставе отворена – макар на трен – са спољашње стране, из мрака, улази ветар. Носи семење корова, инсекте, глодаре. Цвеће почиње да вене, тло да се трује. И још горе: неки од посетилаца почну да газе по башти, нехотице или намерно. Показују прстом, смеју се, чупају оно што не разумеју. На крају, стакленик експлодира – полако настаје хиљаду ситних пукотина које расту док се све не сруши. 

Цивилизација подразумева освајање слободе, али и јасне границе када слобода, заснована на нагонима, почне да руши њене темеље.

Аутор је проф. српског језика и књижевности из Бора