Grebanje po nauci i naučnoj površini bolest je novog doba.
Internet je fantastičan izlog naših neostvarenih ambicija i „vetar u leđa” da ih preko noći ostvarimo.
Nekada je, između naše želje da pričamo o vaspitanju na osnovu ličnog iskustva, da delimo savete o sreći ili lekovitim metodama, stajalo bar četiri godine adekvatnog obrazovanja i bar 10 godina iskustva, a u neretko i izdata knjiga ili doktorat. Danas, dovoljan je klik i već ste na javnoj sceni prisutni kao savetodavac.
Ne znači to da mama sa troje dece i dugogodišnjim iskustvom ne može da vam da dobar savet, ne kaže se slučajno: „Iskusvo je majka mudrosti”. Ali, zar nije korektno predstaviti se pre saveta?
Da li su pitanja: „gde radite, šta ste završili, gde ste stekli iskustvo iz oblasti o kojoj govorite…” nepristojna?
Naravno da nisu, jer do interneta je slušaocima i gledaocima uvek ta informacija bila važna i dostupna. Moguće je da ekonomista ima nešto važno da nam saopšti u vezi sa vaspitanjem, učiteljica u vezi sa psihološkim problemima, blogerka o vakcini, a pilot o kolačima… Moguće je sasvim, ali zar nemamo pravo da znamo tu činjenicu?
Pedagozima je zabranjeno da izvode psihološke testove. Meni, kao pedagogu, to je potpuno jasno. Ali onima koji smatraju da imaju talenat i dva, tri lepo vaspitana deteta nije jasno da to nije dovoljno da sa obe ruke „kopaju” po nečijoj glavi.
Ko je kriv? Onaj ko je izmislio sebi posao, bez srama od nekvalifikacije za to čim se bavi ili naivni korisnik? Ili pak onaj ko je postavio pitanje šta ste završili? Iz različitih uglova i krivac je različit.
Struka brani diplomu, neki lajkom, neki komentarom, neki tekstom, gostovanjem u emisiji… a najčešće u svojoj kancelariji – učionici, u današnje vreme skoro nevidljivi. Roditelji često brane žrtvu pitanja- rijaliti stil.
Danas postoji moda u strukama koje se bave decom. Pedagogija, psihologija, pedijatrija… Tu modu, uglavnom, u javnosti promovišu, osobe koje se ne mogu uz formalno obrazovanje, osloniti na svoje iskustvo. One i same veruju u to, dok se vremenom ne dokaže suprotno. Tada se samo utišaju i povuku. Na pitanje: „Gde ste stekli iskustvo?“, odgovaraju sa „To je moj problem, a vi ste nezadovoljna osoba čim me to pitate“ i odmah zatim na internetu se pomešaju kritičko mišljenje i lično nezadovoljstvo kritičara. Pa tako sve ređe ćete pitanja o izvoru saveta, obrazovanju i iskustvu savetodavca, naći ispod pompeznih tekstova i video klipova.
Tako brane Anu Bučević kao psihologa, Kiju kao pisca…
Čak i Vedrana Rudan je nepoštovaoce dela Nives Celisius i Kije svrstala u ženomrsce koji ne podnose uspeh i lepotu.
I tako, umiru vrednosti, a zbunjeni roditelji lutaju, preumorno, tražeći uzrok plača bebe i prkosa tinejdžera. Iako ništa prirodnije nema od bebe koja ponekada plače i tinejdžera u svađi sa celim svetom, kao ni malog deteta koje neće u autosedište.
Da rezimiramo: birajte ljude koji vam prijaju, slušajte savete koji vam zvuče logično, iskoristite tuđe iskustvo. Niko vam ne brani, ali ipak pitajte i odakle saveti potiču, čak i kada zvuče fantastično i primenljivo. Imate pravo to da znate.
Sačuvajmo nauku od interneta!
Autor: Snežana Golić, pedagog