Шта би рекла некоме ко у овом тренутку пролази кроз најтеже тренутке у борби са овом болешћу?
Рекла бих да је болест излечива и да је важно имати то на уму, јер заиста верујем, на основу свог искуства, искустава људи који су прошли кроз исто и свега што сам прочитала, да можда више људи умре од страха када чује дијагнозу него од саме болести. Болест јесте озбиљна, али није неизлечива! Излечива је, и о томе има много сведочанстава. Кроз моје искуство сам срела много њих који су прошли исто, пре 5, 10, 15 година. Пре болести сам и ја мислила да је болест неизлечива, и знала сам само за примере оних који нису успели да се излече и остану живи. То је вероватно зато што многи ћутке пролазе кроз све, и када се заврши не желе да се враћају на то, не причају много. Такође, много је више прича о томе како је болест страшна и неизлечива, а много мање прича о људима који су успели да се излече и наставе са својим животом. Драго ми је што све више прича са позитивним исходом чујем, и разлог зашто јавно говорим о мом искуству је то што знам колико мало треба да се улије нада неком. Сама чињеница да знате да постоји неко ко се излечио и ко је преживео нешто наводно неизлечиво, улива огромне количине наде и вере у позитиван исход.
Како се то десило и која је била твоја реакција када си сазнала да имаш рак?
Код мене се све издешавало брзо. Од особе која нема никакве здравствене проблеме буквално преко ноћи сам постала особа која има тумор на дебелом цреву који је сутрадан оперисан, а затим након две недеље сазнајем да је било малигно. Следе хемотерапије које сам добро подносила, па контрола на којој су открили метастазу на јетри, јаче терапије, још једна операција, још терапија и што се мене тиче крај целе приче око болести и почетак новог, правог живота. Све то сам добро подносила, највише захваљујући сусретима са људима који су прошли исто, и изворима подршке које сам проналазила у ходу.
Када си и како одлучила да ћеш ТИ, твоја размишљања, емоције и поступци бити главни фактор у излечењу од тешке болести? Је л’ било тешко доћи до тог тренутка, те спознаје?
Врло брзо након постављања дијагнозе сазнала сам за документарни филм „Бог има задњу реч“ у ком свештеници али и лекари са Института у Сремској Каменици сведоче о чудотворним излечењима, и то ме је јако умирило и дало наду и веру да ћу оздравити и наставити са животом. Мало након тога сам сазнала за књигу „Љубав, медицина и чуда“ доктора Бернија Зигела, у којој он такође наводи случајеве наизглед чудотворних излечења.
Пацијенти који су послати кући јер им наводно нема лека, враћали су се после неког времена здрави. Доктор Зигел се заинтересовао за ту појаву, разговарао са много њих, пратио многа истраживања и на основу свега тога дошао до закључка да психа игра огромну улогу у излечењу, да је болест сигнал душе да много пати и позив да се преиспита. Кроз све те разговоре и истраживања дошао је до четири питања на основу којих може да предвиди који пацијент ће успети да се излечи, а који неће:
Да ли желите да доживите стоту?
Шта вам се догађало током годину или две пре ваше болести?
Шта болест значи за вас?
Зашто вам је била потребна болест?
Идеја да има лека и да много тога зависи од мене ме је држала и помагала да на сваком кораку будем конструктивна.
Није ми било тешко да дођем до те спознаје јер сам годинама уназад радила на себи, учила и развијала вештине које су ми помогле да кроз све то прођем што лакше и безболније. Можда ће звучати чудно, али много лакше су ми пале и операције и хемотерапије, него живот пре болести када сам себе спутавала на разне начине, покушавала да се укалупим у неке устаљене обрасце како треба живети. Деценије таквог живота су ми биле огроман стрес и верујем да ме је то и довело до болести. Верујем да је болест била вапај моје душе да коначно стварно обратим пажњу на њу, да схватим шта је стварно важно, а шта је стварно небитно. Осећам да сам у значајној мери савладала ту најважнију лекцију у животу, и да нема бојазни да ће се болест вратити, јер нема разлога. Не осећам више ту тежину и притисак које сам осећала већи део живота, а осећам љубав према животу и радост живљења какве такође никада пре овог искуства нисам доживела. Резултати контролних прегледа које сам имала током јануара потврђују ово моје осећање – сви су добри. (смех)
Шта верујеш да је више помогло твом излечењу – операције и хемотерапија или твој позитивни приступ болести и животу генерално?
Под број један мој позитивни приступ болести и правилно схватање шта то значи. Схватање да то није ни пресуда ни нека казна, него само позив да се преиспитам. Фокус на живот, на здравље, на љубав према себи, на садашњи тренутак, уживање у свакој секунди живота и проналажење разлога за радовање у свему. Операције и хемотерапија су ми помогли у смислу, како др Зигел каже, да „купим време“ да променим став према себи и према животу. Помогла ми је и подршка најближих као и подршка људи које сам упознала и који су прошли кроз слично искуство. Писање текстова за блог и вођење странице на Фејсбуку су ми много значили. Јако уживам у томе, и срећна сам кад то радим, тако да сам, колико год то чудно звучало, и док сам примала хемотерапије у болници, са инфузијама у обе руке и лаптопом поред мене била срећна и уживала. Док се све то догађало нисам јавно говорила нити писала, али неки читаоци као да су осетили да ми треба подршка и добијала сам поруке попут „свету су потребни људи као што си ти“, „пиши нам још дуго, дуго, требаш нам“ и слично. Не могу да опишем колико ми је то много значило.
Оно што ми је сметало и отежавало причу је свеопшта хистерија око тога како је хемотерапија само начин да фармацеутска мафија згрће паре, како лекари никог нису излечили (што је велика ЛАЖ и бићу слободна да кажем начин да нека друга, алтернативна мафија згрће паре), хистерија око тога шта не сме, а шта мора да се једе, чудотворни приступи, препарати и биљке које лече рак на сваком кораку, што није истина. Истина је да нема једног универзалног лека, али га на срећу има. Да, неко се излечио хранећи се на одређени начин, а неко се излечио уз помоћ хемотерапије. То је истина и волела бих да се више пише и говори о томе. Добар пример, и мени велики извор подршке је Анита Мурђани, жена која је доживела клиничку смрт и вратила се у живот, оздравила и донела поруку о томе колико је важно волети себе и заиста живети живот. Она у својој књизи „Потпуно исцељење“ каже следеће:
“Па, исхрана ми се јесте променила након ИБС-а (искуства блиске смрти), али не онако како ми се чини да мислите! Раније сам била параноична у вези са оним што једем. Била сам строги вегетаријанац. Јела сам само органску храну и била обузета макробиотиком, витаминским додацима и соком од пиревине- пре него што сам се разболела. Мислила сам да све проузрокује рак, од микроталасних рерни до конзерванаса. Хранила сам се веома здраво, али искључиво услед страха.
Сад једем шта год ми се свиђа. Уживам у чоколади и добром вину или шампањцу с времена на време. Дајем све од себе да уживам у храни и животу! Сматрам да је убедљиво најважније од свега да будете срећни!
Нема никакве радости у томе да сву такозвану здраву храну једете из страха од болести, и да сте несрећни због тога. Анксиозност узрокује читаву гомилу проблема. У суштини, наша тела су много отпорнија него што сматрамо, нарочито ако смо срећни и ослобођени стреса.
И онда кад једем здраву храну, једем је зато што је волим, а не из страха. Ту методу примењујем у сваком сегменту живота, и препоручујем вам и да ви живите на исти начин.”
Да ли свој пут до излечења можеш да сумираш кроз 3 кључне речи које су обележиле твоју борбу са раком?
Не бих то назвала борбом јер је ни у једном тренутку нисам тако доживљавала. Три кључне фразе које су обележиле ово моје животно искуство би биле: живот је најважнији, ја сам важна и одговорна за себе и нови почетак.
Пишеш популарни блог који обожавамо, а који се бави емоционалном интелигенцијом. Да ли имаш сазнање колико помажеш читаоцима својим текстовима, мозда чак и у најтежим животним тренуцима?
Хвала ти, волим што обожавате мој блог (смех). Да, све више и све чешће ми људи пишу колико им све то о чему пишем значи и помаже у животу. Како у неким свакодневним ситуацијама, тако и у великим животним изазовима. Много таквих мејлова сам добила и неизмерно ме обрадује сваки. Пишу ми и да им својим текстовима улепшавам дане и олакшавам живот, чланови моје мејлинг листе ми пишу како се радују сваком новом мејлу и колико уживају у њему, како им се живот полако мења на боље када примењују све то што саветујем у текстовима. То ме неизмерно радује и мотивише да наставим са писањем. Одувек сам осећала да је то некако мој пут и можда нека моја мисија на овој планети, да својим речима и примером учим људе да живот заиста живе, да преузму одговорност за њега и да сами буду ковачи своје среће. Ово искуство са болешћу, или како сам ја то назвала, мали онколошки изазов, је мени, а надам се и многим мојим читаоцима, снажна порука колико смо одговорни за себе и свој живот и колико смо моћни.
****************************************************************
Јелена предлаже и неке корисне изворе који су јој много помогли на њеном путу излечења:
“Болест као пут” Ридигер Далке
“Љубав, медицина и чуда”, Берни Зигел
“Бог има задњу реч”, документарни филм
“Потпуно исцељење”, “Умирањем до себе”, Анита Мурђани
“Како поновно оздравити” Карл и Стефани Симонтон (вежбе визуализације)
Блог “Crazy sexy cancer“”, Крис Кар
“Водич за срећнији живот”, ПДФ приручник наше саговорнице који можете преузети овде
Извор: (Savršena.com)